Бирократија је аждаја са хиљадама стражњица, тако данас пише официјелни орган Комунистичке партије Кубе, дневник „Гранма”, критикујући државне службенике који одуговлаче и компликују издавање дозвола за самозапошљавање. До јуче на острву је деведесет одсто послова било у државним рукама и знало се да се социјализам од западних аждаја чува и преко „Гранме”. Данас као да је гласило комунистичке Кубе под своје окриље узео Међународни монетарни фонд из Вашингтона. Брани се приватна иницијатива, а критикује државна бирократија.

Притиснута тешком ситуацијом Хавана се одлучила на драстични заокрет: до краја године милион и триста хиљада државних службеника мораће да се снађе на други начин, јер се њихова досадашња места једноставно укидају. На удару су министарства индустрије, шећера, пољопривреде, грађевине, здравља и туризма где су до сада радили неки од најповлашћенијих револуционарних кадрова. Масовна „отпуштања” су већ увелико у току, мада званично ова реч није у оптицају.

Овако се једноставно више не може, рекао је недавно председник Раул Кастро, најављујући дубоке резове у ткиво посустале револуције. Курс „подешавања социјализма новом времену” подразумева свођење броја радника који живе од државне плате на четвртину. Истовремено, Кубанци се упућују на „самозапошљавање” и отварање својих приватних делатности.

Реформама се предвиђа отварање земље за стране инвестиције, стварање градских услужних задруга, економска децентрализација и већи број грана у којима се дозвољава ограничени приватни бизнис.

За низ потрепштина укинуте су чувене тачкице. Месечно следовање сапуна, детерџента и пасте за зубе више се не може добити по субвенционисаним ценама, што ће Кубанцима са просечном платом од 15 евра отежати одржавање хигијене. Како ли ће се тек умивати они који су остали без посла?

Није само козметика проблем који мучи једанаест милиона Кубанаца, од којих је 70 одсто рођено после 1959. у Кастровом социјализму. Остајање без државног штита, уз савет да се уздају у сопствене снаге, захтева промену менталитета у земљи у којој је револуционарни социјализам управо прославио 52 године.

Људи се осећају као да су бачени у амбис. Не знају где је дно, ни да ли ће имати снаге и умећа да од њега одскоче. Ипак, Јоани Санчес, најпознатија кубанска блогерка, види шансу да много већи број Кубанаца „ослобађајући се државног монопола освоји социјалну и политичку аутономију”.

Своју овогодишњу књижицу са тачкицама она је оставила на сигурно место, јер очекује, како пише у једном од последњих блогова, да ће она ускоро постати музејска вредност. Санчесова је међу малобројним Кубанцима виртуелно повезана са „отпорашима” у земљи и свету. То јој је донело међународна признања и осуду званичне Хаване. Многе друге анонимне људе захватила је паника и безнађе.

Варничења су већ избила у неким туристичким комплексима где су запослени најповлашћенији кадрови. Генерални секретар Кубанске радничке централе Салвадор Меса тражио је од „комисија за подобност” које одлучују о прекобројнима да буду „истински раднички представници” како би се „избегли непотизам, фаворизовања појединаца или аналитичка површност”.

Колико год биле болне, промене су неопходне, како је недавно изјавио Раул Кастро: „Ми смо на ивици, или ћемо се променити или ћемо се одрећи револуције.” На Конгресу КПК, најављеном за април, треба да се ратификује промена курса по коме држава постаје аждаја са хиљадама стражњица које би да задрже своје фотеље.

Зорана Шуваковић