Od našeg dopisnika
Vašington, jula – Rat za Kosovo (1999) u američkoj javnosti prikazivan je kao repriza „malog Drugog svetskog rata”, piše Dejvid Gibs, profesor političkih nauka na univerzitetu u Arizoni, u svojoj novoj knjizi „Humanitarna intervencija i razaranje Jugoslavije”. Po tom pojednostavljenom crno-belom modelu, skoro kao u crtaćima, „Srbi su igrali ulogu nacističkih agresora, a Albanci su bili Jevreji, žrtve”. Ovakvu sliku je kao svoju centralnu temu islikala Samanta Pauer u svojoj vrlo uticajnoj knjizi „Problemi iz pakla: Amerika u doba genocida”. Pauerova je, inače, bila savetnica u izbornoj kampanji sadašnjeg šefa Bele kuće Baraka Obame, a u martu prošle godine je podnela ostavku na tu dužnost zbog toga što je njegovu tadašnju rivalku, a sada saradnicu, Hilari Klinton nazvala monstrumom. Po dolasku na vlast Obama je Samantu uvrstio u sastav predsedničkog Saveta za nacionalnu bezbednost…

Gibs kritikuje knjigu „Problemi iz pakla: Amerika u doba genocida” za koju je autorka Samanta Pauer dobila Pulicerovu nagradu 2003. Zamera joj što je tvrdila da je „Amerika na Kosovu intervenisala zato što su bili iscrpljeni svi diplomatski napori” i što kao predstavnik Demokratske stranke pokušava da intervenciju i napad na Jugoslaviju predstavi kao „dobar humanitarni rat” po čijem etičkom modelu će u budućnosti Amerika uspešno intervenisati u svetu.

Po Gibsu, koji za sebe u razgovoru sa našim dopisnikom kaže da naginje ka levoj misli, ali da se ne može nikako nazvati komunistom, demokrate u SAD svojski se trude da razbiju imidž o sebi kao „o mekušcima u spoljnoj politici”. Zato je, između ostalog, knjiga Samante Pauer o „ratnom modelu” po kojem bi i ubuduće demokrate morale da intervenišu po svetu jako opasna, smatra Gibs.

Ovaj naučnik, međutim, u svojoj knjizi ne spori da „Srbi imaju ružan dosije pritisaka i nasilja nad Albancima”. „Problem je što albanske političke grupe, uz podršku Sjedinjenih Američkih Država, nisu bile u tom pogledu mnogo bolje. Dok su neke relativno pristojne nenasilne albanske političke grupacije bile značajne u ranoj fazi ovog sukoba, glavna organizacija koja je dobila direktnu američku podršku – ista ona koja je kasnije formirala vladu nezavisnog Kosova – bila je Oslobodilačka vojska Kosova. OVK je rasistička organizacija koja je počinila mnoga zla i koja se ne razlikuje od Miloševićevih snaga. Teroristički napadi na srpske civile bili su glavna crta vojne strategije OVK.”

Zanimljivo je da Gibs, koji nikada nije bio na Balkanu, niti ima ikakve lične porodične veze sa tim delom sveta, saznanja za novoobjavljenu knjigu crpi iz objavljenih dokumenata (Haški tribunal, parlamentarne debate i saslušanja u Holandiji, Britaniji i Francuskoj, memoari međunarodnih posrednika) koji nisu šire publikovani ili im se nije pridala medijska pažnja. Kao jedan od dokaza da je „teroristička priroda OVK bila dobro poznata zapadnim zvaničnicima, Gibs navodi svedočenje Pedija Ešdauna, koji je bio pozvan u Hag kao svedok tužilaštva, i parlamentarnu debatu u Londonu. Sledi prenos transkripta iz unakrsnog ispitivanja Pedija Ešdauna, za koga Gibs piše kako je bio „široko upleten u diplomatiju Kosova”.

„Milošević: „Dobro je poznata činjenica da su pripadnici OVK teroristi, da je to teroristička organizacija.”

Ešdaun: „Gospodine Miloševiću, ja nikada nisam poricao da je to bila teroristička organizacija. Po navodima novinara Stejsi Salivan, koja je intervjuisala mnoge čelnike OVK, gerilci su napadali srpske naseobine i preuzeli odgovornost za rušenje jednog aviona i za postavljanje bombi pod automobile prilikom kojih je ranjen rektor univerziteta. To su po definiciji terorističke akcije…”

Svrha ovih terorističkih napada, piše dalje Gibs, bila je da se isprovocira srpska odmazda. „Čak je i Madlen Olbrajt, čiji memoari se fokusiraju uglavnom na srpska nepočinstva, kratko priznala da je OVK ’izgleda namerno provocirala snažnu srpsku odmazdu, kako bi međunarodna intervencija postala neophodna’. Nije potrebno posebno naglašavati da je ova strategija – namamljivanja Srba da reaguju napadom na albanske civile i da se tako pojača pritisak za spoljnu intervenciju – sasvim dobro funkcionisala. Upravo takav scenario tokom 1998–1999, doveo je do intervencije NATO-a i do pobede OVK.”