Дејвид Гибс

Од нашег дописника
Вашингтон, јула – Рат за Косово (1999) у америчкој јавности приказиван је као реприза „малог Другог светског рата”, пише Дејвид Гибс, професор политичких наука на универзитету у Аризони, у својој новој књизи „Хуманитарна интервенција и разарање Југославије”. По том поједностављеном црно-белом моделу, скоро као у цртаћима, „Срби су играли улогу нацистичких агресора, а Албанци су били Јевреји, жртве”. Овакву слику је као своју централну тему исликала Саманта Пауер у својој врло утицајној књизи „Проблеми из пакла: Америка у доба геноцида”. Пауерова је, иначе, била саветница у изборној кампањи садашњег шефа Беле куће Барака Обаме, а у марту прошле године је поднела оставку на ту дужност због тога што је његову тадашњу ривалку, а сада сарадницу, Хилари Клинтон назвала монструмом. По доласку на власт Обама је Саманту уврстио у састав председничког Савета за националну безбедност…

Гибс критикује књигу „Проблеми из пакла: Америка у доба геноцида” за коју је ауторка Саманта Пауер добила Пулицерову награду 2003. Замера јој што је тврдила да је „Америка на Косову интервенисала зато што су били исцрпљени сви дипломатски напори” и што као представник Демократске странке покушава да интервенцију и напад на Југославију представи као „добар хуманитарни рат” по чијем етичком моделу ће у будућности Америка успешно интервенисати у свету.

По Гибсу, који за себе у разговору са нашим дописником каже да нагиње ка левој мисли, али да се не може никако назвати комунистом, демократе у САД својски се труде да разбију имиџ о себи као „о мекушцима у спољној политици”. Зато је, између осталог, књига Саманте Пауер о „ратном моделу” по којем би и убудуће демократе морале да интервенишу по свету јако опасна, сматра Гибс.

Овај научник, међутим, у својој књизи не спори да „Срби имају ружан досије притисака и насиља над Албанцима”. „Проблем је што албанске политичке групе, уз подршку Сједињених Америчких Држава, нису биле у том погледу много боље. Док су неке релативно пристојне ненасилне албанске политичке групације биле значајне у раној фази овог сукоба, главна организација која је добила директну америчку подршку – иста она која је касније формирала владу независног Косова – била је Ослободилачка војска Косова. ОВК је расистичка организација која је починила многа зла и која се не разликује од Милошевићевих снага. Терористички напади на српске цивиле били су главна црта војне стратегије ОВК.”

Занимљиво је да Гибс, који никада није био на Балкану, нити има икакве личне породичне везе са тим делом света, сазнања за новообјављену књигу црпи из објављених докумената (Хашки трибунал, парламентарне дебате и саслушања у Холандији, Британији и Француској, мемоари међународних посредника) који нису шире публиковани или им се није придала медијска пажња. Као један од доказа да је „терористичка природа ОВК била добро позната западним званичницима, Гибс наводи сведочење Педија Ешдауна, који је био позван у Хаг као сведок тужилаштва, и парламентарну дебату у Лондону. Следи пренос транскрипта из унакрсног испитивања Педија Ешдауна, за кога Гибс пише како је био „широко уплетен у дипломатију Косова”.

„Милошевић: „Добро је позната чињеница да су припадници ОВК терористи, да је то терористичка организација.”

Ешдаун: „Господине Милошевићу, ја никада нисам порицао да је то била терористичка организација. По наводима новинара Стејси Саливан, која је интервјуисала многе челнике ОВК, герилци су нападали српске насеобине и преузели одговорност за рушење једног авиона и за постављање бомби под аутомобиле приликом којих је рањен ректор универзитета. То су по дефиницији терористичке акције…”

Сврха ових терористичких напада, пише даље Гибс, била је да се испровоцира српска одмазда. „Чак је и Мадлен Олбрајт, чији мемоари се фокусирају углавном на српска непочинства, кратко признала да је ОВК ’изгледа намерно провоцирала снажну српску одмазду, како би међународна интервенција постала неопходна’. Није потребно посебно наглашавати да је ова стратегија – намамљивања Срба да реагују нападом на албанске цивиле и да се тако појача притисак за спољну интервенцију – сасвим добро функционисала. Управо такав сценарио током 1998–1999, довео је до интервенције НАТО-а и до победе ОВК.”