Либијски рецепт за Сирију?

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – САД се учестано консултују са своја два кључна западна савезника, Француском и Британијом, о могућим војним опцијама у Сирији – ако се постигне консензус за интервенцију.

Како износе амерички медији, питање интервенције поново је на дневном реду после два изралеска удара из ваздуха на циљеве у Сирији, у прошли петак и у недељу. Према Ројтерсу, САД о томе нису биле унапред обавештене, што не изгледа баш уверљиво с обзиром на изјаву коју је председник Обама дао у једном интервјуу и недељу, рекавиши: ”Имамо веома блиску координацију са Израелцима”.

Израел је свог главног покровитеља међутим обавестио о учинку бомбардовања и разлозима зашто је предузето: да се спречи да у руке Хезболаха, непријатеља јеврејске државе у Либану, стигну ракета из Ирана, чији транспорти иду преко Сирије.

Улога Ирана у подршци сиријском режиму последњих недеља се иначе повећава, а израелска акција из америчке перспективе носи ризик да се грађански рат у Сирији претвори у шири регионални сукоб.

Томе се међутим супротставља израелска калкулација да су и Сирија и Хезболаси исувише преокупирани да отворили нови фронт.

Сем тога, упадљива лакоћа којом су Израелци обавили своје акције (за које иначе сматрају да им није неопходно зелено светло САД) дају аргументе истакнутим спољнополитичким јастребовима у Вашингтону, који заговарају да се режим председника Башара Асада притисне одлучније, за почетак увођењем зоне нелетења, а по потреби и бомбардовањем сиријских војних аеродрома и ратне флоте.

Ситуација је у сваком случају закомпликована, уз процене да би најновији догађаји могли да убрзају  одлучивање у Белој кући. Према ”Васпшингтон тајмсу”, Обама, пошто се показало да је снага сиријског режима досад потцењивана (очекивало се да ће Асад да падне још прошле године) сада разматра нову стратегију.

Над свим овдашњим калкулацијама при том је дебела сенка Ирака и лекција које су тамо, уз скупу цену, научене. Њих је, у својој јучерашњој анализи, можда најбоље сажео колумниста ”Њујорк тајмса” Бил Келер.

”Бити скептичан према обавештајним проценама, пажљиво одмерити коме веровати, имати у виду границе војне моћи и никад не улазити у кризу, а поготово у неку на Блиском истоку, са очекивањима да ће се из ње брзо изаћи”, написао је Келер.

Иако је прошле године повукао ”црвену линију” коју Асад не би смео да пређе – употреба хемијског оружја против побуњеника – Обама је крајем прошлог месеца, после вести да је оно коришћено, одлучио да је игнорише. По свему судећи после процена својих служби да је Асад тиме желео само да измерио тактичку вредност свог биохемијског арсенала, односно реакције САД и Запада у целини.

Резултат је да се сада у Ваингтону прецизније говори о ”црвеној линији”: њен прелазак ће према најновијим тумачењима бити само ако он буде коришћен ”на систематски начин”.

Од свих опција које су ”на столу”, засад је најизгледнија директно наоружавање побуњеника од стране САД, што је досад избегавано из страха да би убојита средства могла да дођу у посед радикалних исламиста који су се придружили побуни.

Да ли се међутим кува и ”ограничена војна интервенција” по моделу који је 2011. примењен у Либији: заједнички подухват САД и европских савезника (искључиво из ваздуха), с тим што је Америка ”на задњем седишту”?

Мешање у грађански рат у Либији оправдано је тада хуманитарним разлозима. Сиријска криза је у том погледу већ увелико надмашила либијску: 70.000 погинулих и 1,2 милиона избеглица. Нико међутим на Западу (ако се изузму неки републикански сенатори у Вашингтону као што је бивши председнички кандидат Џон Мекејн) не удара у ратне бубњеве, нити се за то врши медијска припрема (као уочи бомбардовања Србије 1999.).

Ситуације овог пута компликованија него што је била она у Либији и Србији. Због противљења Русије и Кине, акција против Сирије не може да добије благослов Савета безбедности, док са друге стране НАТО нема више ону унутрашњу принуду да делује као што је имао 1999. Сем тога, Обама полази и од хладне рачунице да му ново војно ангажовање на Блиском истоку не би донело неке политичке плусеве код куће, у ситуацији када је овогодишњи приоритет извлачење из Авганистана.

Нико дакле нема апетита за да интервенише, што је објашњење зашто се ”црвена линија” стално редефинише.

Ангажовање Израела би у овом контексту могла да буде смишљена међуигра и куповање времена. У тој функцији је по свему судећи и јучерашњи одлазак шефа америчке дипломатије у Москву, где ће Сирија бити једна од главних тема.