Лукашенко на мукама

Белорусија се налази пред финансијским сломом. Према проценама стручњака, девалвација у овој бившој совјетској републици већ је достигла стопу од 51 проценат. Цене свакодневно скачу, а централна банка је пре три дана девалвирала домаћу монету у односу на амерички долар за чак 36 одсто. Потражња за страном валутом, посебно доларом и евром, све је већа и међу увозницима и међу обичним грађанима. Све ово многи су протумачили као признање актуелне власти да се белоруска рубља више не сматра ваљаном монетом за пословање.

Мада је плаћање у доларима, за сада, ограничено на одређени број стратешке робе, пре свега енергената, као и туристичких и појединих здравствених услуга, нема сумње да ће се овај круг ширити даље. Стручњаци већ најављују повратак такозване обрачунске јединице у којој се, у недостатку правог новца, цене рачунају у „јединицама“ прилагођеним вредности долара, углавном на „црном тржишту“.

Оно што сада брине белоруску владајућу елиту јесте могућност да се поједини велики производни системи, услед недостатка капитала, нађу у рукама руских олигарха. Подсетимо, на овакву могућност у Белорусији се гледа као на најлошије могуће решење. Наиме, владавина председника Александра Лукашенка заснива се, пре свега, на одржању социјалног мира у земљи и релативно добром стандарду тамошњих грађана. Улазак руског капитала дефинитивно би изазвао јаке социјалне потресе кроз које је у своје време прошла и сама Русија. То би, без сумње, значило и крај председниковања Александра Лукашенка.

Истини за вољу, Русија и још неке постсовјетске републике споразумеле су се о давању Минску кредита од око три милијарде долара, али саветују Лукашенку да и он са своје стране учини нешто у том погледу. Тачније, да попусти неке стеге које сада онемогућавају улазак страног капитала у белоруску економију. Како, наиме, сматра угледни економиста Алексеј Мојсејев, „криза слична оној из 1991. је неизбежна. Убрзана приватизација једини је спас од потпуне пропасти белоруске економије“. Сличне опомене стижу и од стране Међународног монетарног фонда.

А како преносе белоруски медији, централна банка је у среду (25. маја) курс тамошње рубље успоставила на нивоу 4.931 у односу на амерички долар. Међутим, према извештајима агенције Блумберг, исте вечери долар је купован за 5.019 рубаља. А свега два дана раније за исту валуту се плаћало 3.155 рубаља.

Доласком на власт 1994, Лукашенко је увео контролу цена и рационализацију у деловима привреде и инфраструктуре. Такво руковођење економијом названо је „тржишним социјализмом“. Током 1996. убрани су први плодови и економија је забележила раст. А са њом и стандард белоруских грађана. Оно што није јавно саопштавано јесте чињеница да је таква политика могла да успева у ситуацији када је чак осам одсто државног буџета обезбеђивано тако што су од Русије добијани јевтини енергенти који су, након прераде у белоруским рафинеријама, продавани на западу по тржишним ценама.

Како изгледа, све оно што је желео Лукашенко није било оствариво, посебно у ситуацији када су на његову земљу вршени притисци, једнако са запада као и са истока. Званични Минск је своју шансу видео и у стварању такозване руско-белоруске уније, која је требало односе две земље да подигне на још виши ниво. Сам Лукашенко је тада био склон изјавама како је Белорусија последња брана Русије према западу. Ипак, никада није пристао да у двема земљама функционише јединствена валута. Тачније, тражио је могућност да се та евентуална заједничка рубља једнако штампа са обе стране руско-белоруске границе. У Москви на такво шта никако нису били спремни да пристану, тако да је и цела прича о унији помало утихнула и тек повремено се оживљава, већ према потребама обе стране.

Суштина целе белоруске приче је чињеница да се Лукашенкова владавина већ извесно време суочава са непремостивим препрекама. Дошло је чак дотле да је председник изразио спремност да разговара са највиђенијим представницима опозиције (које је у протеклих неколико година стрпао у затвор), наравно уколико су поменути спремни да „интересе земље ставе испред личних”. Тешко је, међутим, претпоставити да ће Баткини (како Лукашенка земљаци зову од миља) противници бити спремни на компромисе у тренутку када шефу белоруске државе мало шта иде на руку.