Dok za svoj 50. rođendan Barak Obama sutra bude gasio svećice na torti, opozicija će slaviti to što je njemu upravo ugasila „lampice” za koje je tvrdio da osvetljavaju put preobražaju Amerike. Pobedila ga je, slažu se poznavaoci, u maratonskom preganjanju oko lečenja finansijskih trauma nacije, mada na način koji se uklapa u „pravila baksuzluka”, poznatih pod nazivom „Marfijevi zakoni”, od kojih glavni glasi: „Šta god može da pođe naopako, poći će”.

Predsednik se „predao” protivnicima, a ishod, po kome će se saseći izdaci bez rasta prihoda, pospešuje proklizavanje Amerike ka statusu „banana republike”, sugeriše nobelovac Pol Krugman u „Njujork tajmsu”. Opozicione republikance krivi što su „političkim diktatom (svaljivanjem na vlasti krivicu za eventualni tehnički bankrot države) podrivali nacionalnu ekonomsku bezbednost”.

Ukratko: novim međustranačkim aranžmanom Amerika sebi donekle diže „plafon” već astronomske zaduženosti, i obećava da će „stezanjem kaiša”, bez povećavanja poreza (za najimućnije), bitno smanjivati budžetski deficit. Taj mađioničarski poduhvat tek treba da osmisli, do kraja novembra, specijalni dvostranački paritetni „superkomitet”…

Zastanimo za trenutak, da bismo se podsetili na odnos političkih snaga i nastanak tekuće ekonomske krize. Američki demokrati „drže dizgine” u Beloj kući i Senatu, a većinu samo u Predstavničkom domu Kongresa čine republikanci, pod čijim je prethodnim vođstvom zemlja zapala u finansijski lom, zaoštren dugim ratovima u Avganistanu i Iraku pa proširen na ceo svet.

Kako je onda mogućno da politički slabija strana ispadne praktično jača? Najuprošćeniji odgovor sadrži dve stavke: prvo, nova vlast nije otklonila, uprkos izbornim obećanjima, nasleđene muke, a drugo, aktuelna vlast je, kao i obično, odgovorna za postojeće loše stanje, koje bi joj se još više obilo o glavu da nije pristala na kompromis za sprečavanje „tehničkog bankrota” države.

Radi se o „političkom puču”, ocenjuje Džordž Monbiot u londonskom „Gardijanu”, jer bogati sloj tamo, kao i drugim ozvaničenim demokratijama, uspeva da privoli većinu od 99 odsto sugrađana da podrže stavove suprotne sopstvenim interesima, pa da se založe više za smanjivanje budžeta, iz koga treba da dobiju potporu, nego za povećavanje poreza na račun najimućnijih, čime bi se popunila državna kasa. Napominje da tome doprinose i mediji: na primer, iz imperije Ruperta Mardoka, čiji su delovi u Britaniji optuženi za nezakonita prisluškivanja i korumpiranje organa vlasti zarad korporacijskog profita.

Ceo svet je sa uznemirenjem iščekivao rasplitanje zamešateljstva u Vašingtonu. Kina ga je, kao vlasnik najveće količine obveznica njegovog duga, pozivala na „racionalnost”. Ruski premijer Vladimir Putin je Ameriku optužio da je „parazit” koji, prostirući se „preko gubera”, prebacuje deo tereta na globalnu ekonomiju. Obe te sile su, takođe, izrazile želju da prozvana sila izađe iz nevolja jer bi, u suprotnom, „svima (pa i njima) bilo gore”, zbog međusobno uvezanih transakcija.

Najkompetentnije, međunarodne berze, reagovale su kolebljivo. Najpre su podržale začetke vašingtonskog dogovora, rastom vrednosti akcija, da bi one ubrzo splasle, imajući u vidu da se u Americi rešava samo interni politički ali ne i ekonomski problem, po čijem je „modelu” uzdrmana i Evropa.

Više nego ikad, rekao bih, našli smo se u zajedničkom čamcu usred bure, a da pri tome nadležni više vodi računa ko će držati kormilo nego kako da dospemo do mirne luke. U Americi su, tako, pojedini demokratski prvaci optužili republikance da „deluju kao teroristi”, na šta im je uzvraćeno da su „otmičari koji ekonomiju drže kao taoca”…

Slične se stvari čuju svukuda, pa i ovde. Suština je, čini se, u činjenici da za promenjene nacionalne i internacionalne okolnosti „nema dovoljno novca”.

S takvim odgovorom, koji proizlazi iz običaja da se troši znatno više od onog čime se raspolaže i s čim realno može da se računa, ni Amerika ne može da sačuva međunarodni prestiž, ukazuje britanski „Indipendent”. A kamoli ostali, koje „pas nema za šta da ujede”.

Najizvesnije je, izgleda, u američkom finansijskom odmeravanju snaga, šefa države i njegove ideale socijalnog uravnotežavanja porazila opozicija, ali da među dobitnicima, iako zaslužuju da to budu, nisu građani – ni tamošnji, ni sveta. Teret stabilizacije prilika pada, kao i svuda, na svekolike mase, takođe po Marfijevom zakonu: „Ako išta može da pođe naopako, poći će”...