Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, marta – Vest o tome da „Dženeral motors” nije uspeo da „hamera”, onaj „nabildovani” džip koji je postao simbol preterivanja na četiri točka i još u ponečemu, proda jednom kineskom proizvođaču, i da će zbog toga prestati njegova proizvodnja, došla je nekako u isto vreme kad su objavljene prve kandidature za novog guvernera Kalifornije.

Stari, Arnold Švarceneger, koji je još mnogo poznatiji kao (takođe nabildovani) glumac nego kao političar, ne može da učestvuje u novoj izbornoj trci, na jesen, zato što je potrošio dva zakonom dozvoljena mandata. Njegova politička budućnost u ovom momentu nije baš jasna, ali reklo bi se da je sličnija „hameru”, nego „tesli”, danas jedinom automobilu na električni pogon koji je podoban da izađe na autoput i tamo prestigne i ponekog „poršea” ili „lamborginija”.

Nekako istovremeni zalazak slave „hamera” i Švarcenegera je slučajna podudarnost, ali njihova međusobna veza to nije. Ona nije ni samo simbolična – „mačo” glumac je, naime, najzaslužniji što se mačo automobil uopšte pojavio na ulicama, a kad se pojavio, ta dva brenda, automobilski i glumačko-politički, veoma skladno su se dopunjavala i jedan drugom pomagala.

Kako je ovih dana podsetio „Vašington post”, ta veza je počela sasvim slučajno. Dok je, pre dve decenije (1990) u Oregonu snimao film „Policajac iz obdaništa” (Kindergartencop), u kome igra glavnu ulogu, Švarceneger je video jedan vojni konvoj sa 20 transportera „hamvi” (HMMWV – HighMobilityMulti-purposeWheeledVehicle, u prevodu „višenamensko vozilo na točkovima velike mobilnosti”), koji je, posle neke vežbe, bio na putu u svoju bazu.

Bila je to ljubav na prvi pogled. „Hamvi” je inače kao glavni transporter američke vojske u tom momentu bio u upotrebi tek pet godina, zamenjujući klasične džipove, kao mnogo svestraniji transporter na koji su mogli da se montiraju i mitraljezi i haubice, pa i raketni lanseri.

Švarceneger je odmah odlučio da sebi kupi „hamvi” i jednog svog prijatelja je poslao u fabriku da mu to sredi. Tamo mu je rečeno da tako nešto nije moguće, jer bi proizvođač imao grdne peripetije ako bi se vojni transporter pojavio na ulicama, sa civilom za volanom.

Naviknut da dobije sve što poželi, Švarceneger ovo nije prihvatio: lično je tražio sastanak sa menadžmentom i posle dugih i komplikovanih pregovora uspeo je da isposluje da mu prodaju jedan „hamvi”, ali tek pošto je potpisao ugovor sa nizom klauzula koje prodavca oslobađaju svih mogućih odgovornosti. „Terminator” (nadimak koji je Švarceneger dobio posle uloge u istoimenom filmu iz 1984) nije se zaustavio samo na tome. Usledili su novi meseci pregovora da bi proizvođač, firma AMG iz Indijane, napravio verziju „hamvija” za civile. Posle početnog premišljanja i ispitivanja tržišta, čelnici AMG-a su klimnuli glavom: što da ne, biće kupaca...

Švarceneger je kupio prva dva „hamera” (ime koje je dobio „hamvi” za građanstvo) koja su sišla s trake, da bi kasnije na flotu ovih džipova potrošio i ceo milion dolara. Njegova popularnost je potom pomogla da novo vozilo privuče pažnju i da postane statusni simbol „muškarčina”, odnosno onih koji su pretendovali da to budu, kao i drugih koji su na ovakav način hteli da pokazuju svoje mišiće i svoju moć.

Ali „hamer” postaje i simbol američkih preterivanja. Gutač benzina – sa jednim galonom (nešto manje od četiri litra), jedva da je uspevao da pregura deset milja (16 kilometara) – mada je cena goriva bila ponajmanja briga njegovih vlasnika. Sedam godina otkako ga je proslavio, Švarceneger, koji ulazi u vode politike, shvata da ljubav prema „hameru” u novoj karijeri može samo da mu šteti. Pokušava, istina, u početku da ga se ne odrekne, pa javno pokazuje svoje primerke sa pogonom na biodizel, pa čak i na hidrogen, ali u svesti glasača taj džip je ipak nešto drugo.

Licencu za proizvodnju u međuvremenu preuzima „Dženeral motors”. Amerikanci tokom devedesetih i početkom prve decenije novog veka masovno kupuju džipove, a proizvođači ih sa još većim entuzijazmom liferuju, jer su najprofitabilniji.

Guverner Kalifornije, koja bi, da je samostalna država, bila sedma ekonomska sila sveta, Švarceneger postaje 2002. To je međutim i doba kada „mišići” Amerike počinju polako da se ispumpavaju, posle „11. septembra”, invazije na Avganistan, pa malo potom i na Irak, kada cena nafte odlazi u vrtoglave visine i kada i automobilsko gorivo u Americi počinje da se računa kao nešto što u stvari košta. Džipovi polako ali nepovratno izlaze iz mode, a zbunjena „velika trojka” iz Detroita tvrdoglavo odbija da promeni svoje proizvodne strategije.

U završnim godinama Bušovog mandata izbija i velika ekonomska kriza koja otkriva mnogo toga što je dotle bilo pokriveno: da Amerika troši mnogo više nego što privređuje, raste njena zaduženost, 15 miliona ljudi je bez posla...

U takvim okolnostima „hamer” nije više poželjan statusni simbol: prošle godine prodato je samo nešto preko 9.000 komada, prema 71.000 u 2006, pre izbijanja krize. U januaru ove – samo 265 primeraka. Kinezi, koji su se prvo zainteresovali, u međuvremenu su se predomislili.

Kalifornija je danas „dužna ko Grčka”: Švarceneger će nasledniku ostaviti ogromni budžetski deficit. Možda će u svoju garažu vratiti nekadašnjeg ljubimca, ali istovremeni zalazak slave i „hamera” i Švarcenegera svakako je metafora i nekih mnogo dubljih promena.