Од нашег сталног дописника
Вашингтон, марта – Вест о томе да „Џенерал моторс” није успео да „хамера”, онај „набилдовани” џип који је постао симбол претеривања на четири точка и још у понечему, прода једном кинеском произвођачу, и да ће због тога престати његова производња, дошла је некако у исто време кад су објављене прве кандидатуре за новог гувернера Калифорније.

Стари, Арнолд Шварценегер, који је још много познатији као (такође набилдовани) глумац него као политичар, не може да учествује у новој изборној трци, на јесен, зато што је потрошио два законом дозвољена мандата. Његова политичка будућност у овом моменту није баш јасна, али рекло би се да је сличнија „хамеру”, него „тесли”, данас једином аутомобилу на електрични погон који је подобан да изађе на аутопут и тамо престигне и понеког „поршеа” или „ламборгинија”.

Некако истовремени залазак славе „хамера” и Шварценегера је случајна подударност, али њихова међусобна веза то није. Она није ни само симболична – „мачо” глумац је, наиме, најзаслужнији што се мачо аутомобил уопште појавио на улицама, а кад се појавио, та два бренда, аутомобилски и глумачко-политички, веома складно су се допуњавала и један другом помагала.

Како је ових дана подсетио „Вашингтон пост”, та веза је почела сасвим случајно. Док је, пре две деценије (1990) у Орегону снимао филм „Полицајац из обданишта” (Kindergartencop), у коме игра главну улогу, Шварценегер је видео један војни конвој са 20 транспортера „хамви” (HMMWV – HighMobilityMulti-purposeWheeledVehicle, у преводу „вишенаменско возило на точковима велике мобилности”), који је, после неке вежбе, био на путу у своју базу.

Била је то љубав на први поглед. „Хамви” је иначе као главни транспортер америчке војске у том моменту био у употреби тек пет година, замењујући класичне џипове, као много свестранији транспортер на који су могли да се монтирају и митраљези и хаубице, па и ракетни лансери.

Шварценегер је одмах одлучио да себи купи „хамви” и једног свог пријатеља је послао у фабрику да му то среди. Тамо му је речено да тако нешто није могуће, јер би произвођач имао грдне перипетије ако би се војни транспортер појавио на улицама, са цивилом за воланом.

Навикнут да добије све што пожели, Шварценегер ово није прихватио: лично је тражио састанак са менаџментом и после дугих и компликованих преговора успео је да испослује да му продају један „хамви”, али тек пошто је потписао уговор са низом клаузула које продавца ослобађају свих могућих одговорности. „Терминатор” (надимак који је Шварценегер добио после улоге у истоименом филму из 1984) није се зауставио само на томе. Уследили су нови месеци преговора да би произвођач, фирма АМГ из Индијане, направио верзију „хамвија” за цивиле. После почетног премишљања и испитивања тржишта, челници АМГ-а су климнули главом: што да не, биће купаца...

Шварценегер је купио прва два „хамера” (име које је добио „хамви” за грађанство) која су сишла с траке, да би касније на флоту ових џипова потрошио и цео милион долара. Његова популарност је потом помогла да ново возило привуче пажњу и да постане статусни симбол „мушкарчина”, односно оних који су претендовали да то буду, као и других који су на овакав начин хтели да показују своје мишиће и своју моћ.

Али „хамер” постаје и симбол америчких претеривања. Гутач бензина – са једним галоном (нешто мање од четири литра), једва да је успевао да прегура десет миља (16 километара) – мада је цена горива била понајмања брига његових власника. Седам година откако га је прославио, Шварценегер, који улази у воде политике, схвата да љубав према „хамеру” у новој каријери може само да му штети. Покушава, истина, у почетку да га се не одрекне, па јавно показује своје примерке са погоном на биодизел, па чак и на хидроген, али у свести гласача тај џип је ипак нешто друго.

Лиценцу за производњу у међувремену преузима „Џенерал моторс”. Американци током деведесетих и почетком прве деценије новог века масовно купују џипове, а произвођачи их са још већим ентузијазмом лиферују, јер су најпрофитабилнији.

Гувернер Калифорније, која би, да је самостална држава, била седма економска сила света, Шварценегер постаје 2002. То је међутим и доба када „мишићи” Америке почињу полако да се испумпавају, после „11. септембра”, инвазије на Авганистан, па мало потом и на Ирак, када цена нафте одлази у вртоглаве висине и када и аутомобилско гориво у Америци почиње да се рачуна као нешто што у ствари кошта. Џипови полако али неповратно излазе из моде, а збуњена „велика тројка” из Детроита тврдоглаво одбија да промени своје производне стратегије.

У завршним годинама Бушовог мандата избија и велика економска криза која открива много тога што је дотле било покривено: да Америка троши много више него што привређује, расте њена задуженост, 15 милиона људи је без посла...

У таквим околностима „хамер” није више пожељан статусни симбол: прошле године продато је само нешто преко 9.000 комада, према 71.000 у 2006, пре избијања кризе. У јануару ове – само 265 примерака. Кинези, који су се прво заинтересовали, у међувремену су се предомислили.

Калифорнија је данас „дужна ко Грчка”: Шварценегер ће наследнику оставити огромни буџетски дефицит. Можда ће у своју гаражу вратити некадашњег љубимца, али истовремени залазак славе и „хамера” и Шварценегера свакако је метафора и неких много дубљих промена.