Наследили смо само једну једину планету. Земља је, међутим, данас угрожено наследство, а сама наша врста налази се у опасности.

Унеско је управо објавио књигу Помирење са Земљом (Berghahn Books/UNESCO Publishing), трећи том у серији „Разговори 21. века” чији је уредник Жером Бинде. У сарадњи са петнаестак водећих научника, нудимо анализу глобалне еколошке кризе оријентисану према будућности, као и један број предлога за конкретно деловање, што чини суштину овог чланка.

Нећу поново да разрађујем дијагнозу: климатске промене, дезертификација (претварање плодног земљишта у пустињски терен, прим. прев.), глобална криза са водом, дефорестација (процес крчења шума и дрвећа, прим. прев.), уништавање океана, загађивање ваздуха, воде и мора и све већа ерозија варијација животних облика – оваква слика свима је добро позната.

Цена нашег ратовања на планети може да се упореди са ценом светског рата, истиче се у извештају економисте лорда Стерна о економији климатских промена. Штавише, постоји опасност од рата уопште, ако се има у виду недовољна количина фосилних горива и природних ресурса и између 150 и 200 милиона еколошких избеглица које предвиђају студије футурологије.

Ипак, ови проблеми више су у природи симптома. Стварни проблем јесте онај који се односи на материјални развој у коначном свету, какав је идентификован још 1972. у извештају Ограничења раста који је наручио Римски клуб, глобални истраживачки центар. Међутим, 1972. човечанство је било у оквиру својих граница, а сада је изван њих. Ово потврђују подаци које објављујемо о еколошкој стопи људске врсте.

Дакле, може ли човечанство да буде сачувано? Може, уколико успемо да искомбинујемо раст и одрживи развој уместо да ух посматрамо као супротности.

Како то може да се уради? Треба нам више знања, више уздржљивости, мање материје, више конкретних ствари, и више – пре него мање – етике и политике.

Више знања: многи сматрају да је техно-наука непријатељ. А опет, ова болест има сопствени лек. Нећемо успети да спасимо планету и њеног госта, људску расу, уколико не изградимо „заједнице знања” засноване на образовању, истраживању и предвиђању. Рад Унеска на сакупљању базе глобалног знања о животној средини и одрживом развоју траје већ неколико деценија, док се глобални програми ове организације о океанима, геонаукама и биосфери сматрају јединственим ресурсима.

Више уздржљивости: треба да измислимо нове начине потрошње који су мање расипнички, а ефикаснији. Јер, ако би се садашњи начин потрошње у Северној Америци проширио на планету као целину, биле би потребне три или четири планете Земље.

Мање материје: мораћемо да „дематеријализујемо” економију. Јер је вероватно немогуће да се заустави раст. Стога ћемо морати да смањимо потрошњу природних ресурса и сировина. Ово померање економије ка нематеријалном већ је почело са револуцијом која атоме замењује битовима, који су централни за успон нових технологија и заједница знања. „Дематеријализација” раста могла би чак да помогне развој на југу уколико би се север током педесетак година одлучио за већу дематеријализацију него југ.

Међутим, највећа трансформација наших друштава биће у царству ставова. Како да дематеријализујемо производњу ако останемо материјалистички оријентисани? Како да смањимо потрошњу ако потрошач у нама прождере грађанина? Одговор лежи у образовању везаном за одрживи развој.

Више конкретних ствари: конкретни и реални пројекти биће потребни да би се премостила празнина између утопије и краткорочне тираније. Узмимо случај биоразноврсности. Да би се очувале 34 еколошке зоне врхунског приоритета, које покривају само 2,3 одсто Земљине површине, али садрже 50 процената познатих врста васкуларних биљака и 42 одсто сисара, птица, рептила и амфибија, потребно је око 50 милијарди долара или мање од 0,1 проценат глобалног БНП-а.

Природни уговор: имамо друштвени уговор, који повезује људска бића, а сада морамо да се повежемо са природом. Пошто већ штитимо угрожене врсте или природне паркове, постепено ћемо почети да препознајемо природу као отелотворење истинских права. Предвиђање ће бити апсолутни предуслов истинске демократије будућности. Етика будућности обезбедиће везу између раста и одрживог развоја.

*Коићиро Матсура је генерални директор Унеска