НАТО иде стопама империје

Ве­ли­ка свет­ска еко­ном­ска кри­за по­го­ди­ла је и НА­ТО, ме­ре штед­ње од­ра­зи­ће се ка­ко на уки­да­ње број­них ре­ги­о­нал­них ко­ман­ди, та­ко и на сма­ње­ње ад­ми­ни­стра­ци­је и аген­ци­ја али­јан­се. До­шло је вре­ме да пад Бер­лин­ског зи­да и не­ста­нак Вар­шав­ског пак­та узму свој да­нак, до­ба див­ног бе­сми­сла је­ди­ног вој­ног пак­та у Евро­пи из­гле­да да је за­вр­ше­но. Те­шко да ће би­ло ко у Бри­се­лу, или у Мон­су, мо­ћи да на­те­ра вла­де чла­ни­ца НА­ТО-а да одво­ји нај­ма­ње 2,2 од ГДП за сво­је ору­жа­не сна­ге. Ако је у по­бе­ди у хлад­ном ра­ту НА­ТО ви­део бо­гом да­ну мо­гућ­ност да ус­по­ста­ви Но­ви свет­ски по­ре­дак, у ко­јем би Аме­ри­ка пре­у­зе­ла уло­гу „до­бро­твор­ног гло­бал­ног хе­ге­мо­на”, хтео то свет или не, еко­но­ми­ја је за­тво­ри­ла тај про­зор мо­гућ­но­сти. На­и­ме, НА­ТО је да­нас у ис­тој си­ту­а­ци­ји као Бри­тан­ска им­пе­ри­ја кра­јем 19. ве­ка, са до­сад не­ви­ђе­ним оба­ве­за­ма ши­ром све­та, али све ма­њим де­лом свет­ске вој­не мо­ћи ко­ја би мо­гла да ис­пу­ни те оба­ве­зе. У ис­точ­ној Евро­пи НА­ТО мо­ра стал­но да пре­и­спи­ту­је рат­не га­ран­ци­је да ће бра­ни­ти др­жа­ве ко­је ве­ћи­на Аме­ри­ка­на­ца не би ус­пе­ла да про­на­ђе на ге­о­граф­ској кар­ти. С дру­ге стра­не, гу­ра­ју­ћи НА­ТО до гра­ни­ца Ру­си­је дат је адут сви­ма они­ма ко­ји ја­ча­ју ру­ску вој­ну моћ и ко­ји учвр­шћу­ју вој­не ве­зе Ру­си­је и Ки­не. Фор­ми­ра­ње ли­сте тзв. „от­пад­нич­ких” др­жа­ва до­би­је­ни су но­ви про­тив­ни­ци, а ни­је ис­кљу­че­но да се не ра­ди и на про­на­ла­же­њу но­вог не­при­ја­те­ља.

Као глав­ну зе­мљу НА­ТО-а, Аме­ри­ку ви­ше не сма­тра­ју по­ште­ним по­сред­ни­ком из­ме­ђу Изра­е­ла­ца и Па­ле­сти­на­ца, ми­ров­ни про­цес у том су­ко­бу на иви­ци је сло­ма. У Ира­ку је си­ту­а­ци­ја вр­ло ро­ви­та, аме­рич­ки вој­ни­ци и да­ље ги­ну, исти­на ма­ње не­го про­шлих го­ди­на, али слав­ни да­ни „Пу­стињ­ске олу­је” из 1991. и ин­ва­зи­је на Ирак из 2003. го­ди­не де­фи­ни­тив­но су про­шли. У За­ли­ву се ра­ђа но­ва ре­ги­о­нал­на си­ла, Иран, са ну­кле­ар­ним оруж­јем. Ни­ка­кве ре­зо­лу­ци­је УН не­ће за­у­ста­ви­ти Иран да се до­че­па атом­ског оруж­ја и ту не би сме­ло би­ти ни­ка­кве ди­ле­ме. На­и­ме, Те­хе­ран је ви­део ка­ко је про­шао Са­дам Ху­се­ин без атом­ског оруж­ја.Ток исто­ри­је у За­ли­ву не иде у при­лог ни мо­нар­хи­ја ни За­па­да.

На Да­ле­ком ис­то­ку Ки­на по­ста­је до­ми­нант­на си­ла. Она већ са­да ис­по­ру­чу­је оруж­је свим ан­ти­а­ме­рич­ким на­стро­је­ним ре­жи­ми­ма у све­ту. Аме­рич­ка и НА­ТО по­ли­ти­ка ка­да је Ки­на у пи­та­њу по­чи­ва на на­ди „да ће ста­ри ко­му­ни­сти на­пу­сти­ти ма­о­и­стич­ке сно­ве о азиј­ској хе­ге­мо­ни­ји и при­кљу­чи­ти се по­тро­шач­кој ре­во­лу­ци­ји”.

„Ако сте хте­ли да во­ди­те ми­ран жи­вот ни­је тре­ба­ло да се ро­ди­те у 20. ве­ку”, ре­као је Лав Троц­ки. Исто, из­гле­да, ва­жи и за 21. век. За­пад­не ели­те би­ле су по­сле па­да Бер­лин­ског зи­да ду­го вре­ме­на охо­ле, аро­гант­не, са­мо­за­до­вољ­не, баш као не­ка­да Бри­тан­ци уочи Бур­ског ра­та. Кра­јем 19. ве­ка Бри­та­ни­ја је би­ла ско­ро без при­ја­те­ља, али је до­не­ла сјај­ну од­лу­ку. Ре­ши­ла је да на­пра­ви са­ве­зни­ке од бив­ших не­при­ја­те­ља, пре све­га од Аме­ри­ка­на­ца. Тај са­вез спа­сао је Бри­та­ни­ју у два свет­ска ра­та.

Ако НА­ТО же­ли да пре­жи­ви не­ста­нак Вар­шав­ског уго­во­ра он под хит­но мо­ра да од од Ру­си­је ство­ри нај­бли­жег са­ве­зни­ка. Ши­ре­ње НА­ТО-а ка гра­ни­ца­ма Ру­си­је ни­је искре­на по­ли­ти­ка пре­ма Ру­си­ји. Вла­да­ти све­том у не­ка­да­шњем бри­тан­ском им­пе­ри­јал­ном ма­ни­ру, зна­чи про­ћи кроз исто бри­тан­ско по­ни­жа­ва­ју­ће ис­ку­ство. Кад тад. Еко­ном­ска кри­за и сма­ње­ње тро­шко­ва али­јан­се са­мо су ини­ци­јал­не ка­пи­сле за оно што тек сле­ди.