Ni­su ga baš svi do­če­ka­li sa odu­še­vlje­njem: pro­test ja­pan­skih ra­di­kal­nih stu­de­na­ta (Foto AFP)

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 13. novembra – Obama je uzeo predah od domaćih problema i sledećih devet dana, računajući i put, provešće na Dalekom istoku, u poseti Japanu, Kini i Južnoj Koreji, uključujući i rundu multilateralne diplomatije na azijskopacifičkom samitu u Singapuru.

Kod kuće je ostavio još nerešen problem nove strategije za Avganistan i najcrnju ekonomsku statistiku u poslednjih nekoliko decenija, u kojoj je najupadljiviji broj rekordne nezaposlenost koji je upravo prešao deset odsto. Upravo zato je, maltene pred ukrcavanje u avion, juče održao konferenciju za štampu posvećenu ekonomiji, iznevši ocenu da problemi doduše postoje, ali da ipak nije sve tako crno kao što izgleda.

Put u Aziju – njegova prva poseta regionu otkako je predsednik koji se u minulih 10 meseci inače već naputovao, kad se vrati u svom pasošu će imati pečate 20 zemalja – važan je, međutim, za očuvanje američkih pozicija u delu sveta gde one nisu više tako zagarantovane kao nekad.

To najbolje pokazuje kratka (manje od 24 sata) poseta Japanu, gde je jutros razgovarao sa novim premijerom Jukio Hatojamom. Tokio, koji je u celom hladnoratovskom periodu važio za temeljac američkih savezništava na Dalekom istoku, posle istorijske smene stare garde na izborima u avgustu sve učestalije poručuje da želi „ravnopravnije odnose”. Japan, koji je izgubio ulogu najvažnijeg ekonomskog partnera Amerike – to je sada Kina – odaslao je u tom smislu nekoliko važnih poruka: najavio okončavanje misije snabdevanja savezničke flotile gorivom u vodama najbližim Avganistanu, i u isto vreme odlučio da poveća civilnu pomoć Kabulu na svotu od čak pet milijardi dolara.

U isto vreme ne odustaje od zahteva da Amerikanci deo kontingenta od 37.000 vojnika koji su na Okinavi bude prebačen na Guam, a da se baza izmesti iz glavnog urbanog centra tog ostrva, što je nešto o čemu su Amerikanci dosad odbijali da govore. Američku bazu na Okinavi Japanci inače smatraju simbolom svoje potčinjenosti Americi, iako su dve zemlje uspele da prevaziđu traumu prve (i na sreću jedine) ratne upotrebe atomske bombe (po civilnim ciljevima u dva japanska grada) dosad.

Kao i svi njegovi prethodnici, ni Obama nije („ovoga puta”) imao vremena da poseti Hirošimu i Nagasaki (kao što, uostalom, nijedan japanski premijer dok je bio na dužnosti nije otišao do Perl Harbora).

Obama je svog sagovornika jutros uveravao da važnost Japana u američkim očima nije nimalo umanjena, ali se i golim okom vidi da će najvažnija stanica na ovoj turneji ipak biti Kina.

U mnogo većoj meri nego u Tokiju, u Pekingu će američki predsednik neizbežno razgovarati o onome što ga najviše žulja kod kuće: o parama i radnim mestima.

Kina će, naime, biti lokomotiva koja će ekonomski rast u Aziji, kako se prognozira, iduće godine povući do stope veće od sedam odsto, i Amerika se nada da će baš njen izvoz utoliti glad tamošnjih potrošača. Ekonomska kriza je, naime, na dnevni red stavila neophodnost „uravnotežavanja” ekonomskih odnosa ekonomski dinamičnog Istoka i centralne ekonomije Zapada: od Amerike se traži da više štedi, a manje troši, a od Azije – obrnuto.

Glavna karakteristika američko-kineskih odnosa danas je međuzavisnost koja je narasla u tolikoj meri da neki autori smatraju da dve zemlje čine „jednu ekonomiju”. U međusobnoj podeli rada Kina je postala američka fabrika, dok je Amerika glavna kineska pijaca na kojoj prodaje ono što proizvodi.

Uz to, Kina je glavni „bankar” Amerike, jer joj kupovinama njenih obveznica finansira rastući budžetski deficit, koji će ove godine, sa preko 1,4 milijarde dolara, premašiti deset odsto bruto društvenog proizvoda od 14,2 biliona dolara.

Kineski BNP je, sa 7,1 bilion dolara, već dostigao polovinu američkog, sa tendencijom daljeg smanjivanja ove razlike. Sa 1,4 biliona, kineski izvoz je već nadmašio američki (1,3 biliona).

SAD i Kina, na generalnom planu, inače imaju problem „etikete” koja bi najtačnije definisala njihove odnose: da li su partneri, rivali ili samo konkurenti. Zasad, na toj nalepnici su sve tri stvari, a očekuje se da glavni rezultat posete bude „prećutna pogodba” i „međusobno strateško uveravanje” da na globalnoj sceni – gde je američki uticaj na silaznoj, a kineski na uzlaznoj putanji – neće smetati jedni drugima.