Prvi put posle epohe Kurta Valdhajma, austrijskim biračima se otvara mogućnost da na predsedničkim izborima, 25. aprila, daju glas kandidatu – nacističkog poimanja. Slobodarska partija, stranka ekstremno desne orijentacije, imenovala je minulog vikenda svog kandidata – pedesetogodišnju „majku nacije“ Barbaru Rozenkranc, odbornika i člana pokrajinske vlade u Donjoj Austriji.

Pragmatski orijentisana kao profesionalni političar, u privatnom životu desetostruka majka, Barbara Rozenkranc smatra se ikonom ekstremne desnice u alpskoj republici. Ni u jednom trenutku političke karijere nije dovodila u pitanje svoje poimanje. Isticala je „lične stavove o istorijskim zabludama i duboka otadžbinska osećanja“. Dosledno se zalagala za toleranciju (neo)nacističke propagande. Tek minule srede, u obraćanju naciji kao predsednički kandidat, naglasila je neophodnost revizije zakona o zabrani nacističke propagande. Po njenom mišljenju, zakon je u suprotnosti sa odredbama austrijskog ustava o slobodi mišljenja i izražavanja.

Sa druge strane, kaže, ličnim primerom dala je podsticaj na odbranu od (najezde, odnosno infiltracije) tuđinske krvi u vene nacije. U braku sa Horstom Jakobom Rozenkrancom, istaknutim funkcionerom zabranjene nacističke stranke NDP i izdavačem periodičnog pamfleta „Fakten“, rodila je šest kćerki i četiri sina – krsteći ih u duhu Hitlerovih učenja – imenima iz germanskog eposa Nibelungen: Heda, Ute, Alvine, Zonhild, Hildrun, Mehthild, Arne, Folker, Horst i, naravno, Volf. Pri tom je ostavila nedorečeno kojoj je naciji podarila potomke  – nemačkoj ili austrijskoj? (Gospođa Rozenkranc, miljenik je, svojevremeno i „pitomac“, Martina Grafa, trećeg predsednika austrijskog parlamenta. Njegov je stav o republici čiji je visoki parlamentarac: „...Neophodno je suprotstaviti se sitno kariranoj predstavi o postojanju neke austrijske nacije.“)

Uprkos u praksi izraženoj naklonosti prema nacionalsocijalističkim predstavama i učenjima, Barbara Rozenkranc je vešto izbegla sukobe sa zakonom, krećući se duž granice dozvoljenih ekstremnih formulacija. Zbog takvog ophođenja svrstana je u red „nacista iz potaje“ (Kellernazis). Izraz, u bukvalnom prevodu – nacisti iz podruma, koristio je nekadašnji, liberalni šef Slobodara Norbert Šteger, žigošući političare nacističkog poimanja u redovima svoje stranke. (Bečka praksa iz epohe bidermajera nalagala je da se u javnosti prikrivaju stavovi i osećanja – u zatvorenom prostoru je moglo svašta, nekažnjeno, da se kaže.)

Barbari Rozenkranc, do danas, nije pošlo za rukom da se oslobodi opisanog nadimka. Istini za volju, sredinom devedesetih godina  vodila je (uspešno) sudske procese protiv austrijskih novinara koji su koristili taj izraz. Međutim, odlukom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, novinari su rehabilitovani, a Republici Austriji je naloženo da im plati odštetu. U duhu rečenog, za reč se početkom nedelje javio Arijel Muzikant, čelnik Izraelskog kulturnog centra u Beču: „Nominacija Rozenkrancove, naciste iz potaje... nikako nije prihvatljiva – ravno je ruganju žrtvama Šoe u Austriji, ukupno 65.000 ovdašnjih Jevreja.“

Brojni kritičari i kritike, izvesno, neće, naknadno, sprečiti kandidaturu kontroverznog kandidata ultranacionalističkog lagera. Na predstojećim izborima Barbara Rozenkranc će biti jedini izazivač socijaldemokratskog predsednika Hajnca Fišera, nominovana od neke od parlamentarnih stranaka. U njen uspeh, ipak, ima malo nade. Empiričari predviđaju da će predsednik Fišer osvojiti između 68 i 75 odsto glasova, dok se Rozenkrancovoj, u najboljem slučaju, predskazuje 30 odsto naklonosti biračkog tela. Čemu, dakle, izborno sučeljavanje? Poznavaoci političkih prilika u Austriji ističu da je reč o dugoročnoj strategiji ekstremne desnice. Imenovanjem trećeg predsednika parlamenta (Martina Grafa), a sada i nominacijom predsedničkog kandidata, stvaraju utisak u javnosti o legalnosti i nedodirljivosti ekstremno desnog, nacističkog poimanja.

Miloš Kazimirović