Први пут после епохе Курта Валдхајма, аустријским бирачима се отвара могућност да на председничким изборима, 25. априла, дају глас кандидату – нацистичког поимања. Слободарска партија, странка екстремно десне оријентације, именовала је минулог викенда свог кандидата – педесетогодишњу „мајку нације“ Барбару Розенкранц, одборника и члана покрајинске владе у Доњој Аустрији.

Прагматски оријентисана као професионални политичар, у приватном животу десетострука мајка, Барбара Розенкранц сматра се иконом екстремне деснице у алпској републици. Ни у једном тренутку политичке каријере није доводила у питање своје поимање. Истицала је „личне ставове о историјским заблудама и дубока отаџбинска осећања“. Доследно се залагала за толеранцију (нео)нацистичке пропаганде. Тек минуле среде, у обраћању нацији као председнички кандидат, нагласила је неопходност ревизије закона о забрани нацистичке пропаганде. По њеном мишљењу, закон је у супротности са одредбама аустријског устава о слободи мишљења и изражавања.

Са друге стране, каже, личним примером дала је подстицај на одбрану од (најезде, односно инфилтрације) туђинске крви у вене нације. У браку са Хорстом Јакобом Розенкранцом, истакнутим функционером забрањене нацистичке странке НДП и издавачем периодичног памфлета „Фактен“, родила је шест кћерки и четири сина – крстећи их у духу Хитлерових учења – именима из германског епоса Нибелунген: Хеда, Уте, Алвине, Зонхилд, Хилдрун, Мехтхилд, Арне, Фолкер, Хорст и, наравно, Волф. При том је оставила недоречено којој је нацији подарила потомке  – немачкој или аустријској? (Госпођа Розенкранц, миљеник је, својевремено и „питомац“, Мартина Графа, трећег председника аустријског парламента. Његов је став о републици чији је високи парламентарац: „...Неопходно је супротставити се ситно карираној представи о постојању неке аустријске нације.“)

Упркос у пракси израженој наклоности према националсоцијалистичким представама и учењима, Барбара Розенкранц је вешто избегла сукобе са законом, крећући се дуж границе дозвољених екстремних формулација. Због таквог опхођења сврстана је у ред „нациста из потаје“ (Kellernazis). Израз, у буквалном преводу – нацисти из подрума, користио је некадашњи, либерални шеф Слободара Норберт Штегер, жигошући политичаре нацистичког поимања у редовима своје странке. (Бечка пракса из епохе бидермајера налагала је да се у јавности прикривају ставови и осећања – у затвореном простору је могло свашта, некажњено, да се каже.)

Барбари Розенкранц, до данас, није пошло за руком да се ослободи описаног надимка. Истини за вољу, средином деведесетих година  водила је (успешно) судске процесе против аустријских новинара који су користили тај израз. Међутим, одлуком Европског суда за људска права у Стразбуру, новинари су рехабилитовани, а Републици Аустрији је наложено да им плати одштету. У духу реченог, за реч се почетком недеље јавио Аријел Музикант, челник Израелског културног центра у Бечу: „Номинација Розенкранцове, нацисте из потаје... никако није прихватљива – равно је ругању жртвама Шое у Аустрији, укупно 65.000 овдашњих Јевреја.“

Бројни критичари и критике, извесно, неће, накнадно, спречити кандидатуру контроверзног кандидата ултранационалистичког лагера. На предстојећим изборима Барбара Розенкранц ће бити једини изазивач социјалдемократског председника Хајнца Фишера, номинована од неке од парламентарних странака. У њен успех, ипак, има мало наде. Емпиричари предвиђају да ће председник Фишер освојити између 68 и 75 одсто гласова, док се Розенкранцовој, у најбољем случају, предсказује 30 одсто наклоности бирачког тела. Чему, дакле, изборно сучељавање? Познаваоци политичких прилика у Аустрији истичу да је реч о дугорочној стратегији екстремне деснице. Именовањем трећег председника парламента (Мартина Графа), а сада и номинацијом председничког кандидата, стварају утисак у јавности о легалности и недодирљивости екстремно десног, нацистичког поимања.

Милош Казимировић