Skup neonacista i bivših esesovaca u glavnom gradu Letonije – Rigi? Oko 1000 veterana nekadašnjih letonskih „SS“ trupa i njihovih pristalica na ulicama grada zemlje koja je članica EU? A EU zvanično fundira na antifašizmu i antinacizmu.Antisemitizam, vaskrsavanje hitlerovskih teorija u 21. veku? Neverovatna pojava, ili fenomen u Evropi u predvečerje proslave 65 godina od pobede nad fašizmom i nacizmom u Drugom svetskom ratu.

Ovo što se sada dogodilo u Letoniji, uz ranije antisemitske ispade u Poljskoj, ukazuje da, zapravo, postoje dva fenomena novog antisemitizma između kojih možda postoji i skrivena veza: antisemitizam na Zapadu i antisemitizam na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, zemalja nekadašnjeg Varšavskog ugovora, pa i na prostoru bivše Jugoslavije. Uopšteno govoreći, antisemitizam, to ne treba zaboraviti, predstavlja jednu od najstarijih tradicija naše grčko-judejsko-hrišćanske civilizacije.Pojavio se još pre Hrista, u godinama kada je stvorena jevrejska dijaspora u mediteranskom basenu. Jevreje su optuživali za ateizam, zato što nisu verovali u Zevsa i druge paganske bogove. Što se tiče struktura grčko-rimske civilizacije, Katolička crkva je nasledila i antisemitizam. Već u 2. veku crkva je začudo zaboravila da je Hrist bio Jevrejin, radije se sećala da su ga ubili Jevreji...

Zašto su onda 2.000 godina kasnije nekima opet krivi Jevreji? Otkuda ta „tradicija“? Objašnjenje je možda jednostavno, u vreme krize etničko-verske manjine bez odbrane kao da su predodređene za ulogu žrtvenog jarca. To je opšti sociološki princip koji se ne odnosi samo na Jevreje. Iako, Jevrejin je oduvek bio taj koji je smatran za drugačijeg, mada malo ko može reći i zašto. Dakle, nekima je prijatno odmah se okomiti na njega, ili bolje reći on je taj na koga neki odmah pomisle kada se oseti neodoljiva potreba, nagon za agresijom. Pokušaj da se sopstvena egzistencija osmisli mržnjom prema onome ko se razlikuje od nas: mrzim, dakle postojim.

Ovaj virus antisemitizma latentan je u srcu Evrope, ali ta infekcija nikada nije suzbijena dokraja ni na istoku Evrope. Istina, na Zapadu je to više delo grupa i grupica nego društva u svoj njegovoj celokupnosti.Na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, pa i bivših zemalja Varšavskog pakta antisemitizam je bio na neki način tolerisan i medijski vrlo prisutan početkom devedesetih godina.U to vreme Jevreji su imali veliku moć nad finansijama, informacijama i u krugovima bliskim tadašnjem predsedniku Rusije Borisu Jeljcinu. Za ruske ekstremiste Jevreji su zbog toga smatrani uzrokom ruskog poniženja pred Zapadom. No, ipak, u novoj Rusiji mnogi Jevreji su prosperirali, a jevrejska kultura i religija su posle više decenija represije ponovo oživele. Ono što je najbitnije jeste energija sa kojom se neko društvo bori protiv takve mržnje, jer antisemitizam je stara pošast.

Je li onda zaista i prošlo 65 godina od kada su 27. januara 1945. godine vojnici Crvene armije oslobodili logor Aušvic i otkrili užas? Je li Aušvic iz sećanja definitivno prešao u istoriju uz veliko neznanje današnje evropske omladine šta se tamo dogodilo? Naime, svaki peti tinejdžer između 14 i 17 godina u Austriji nema pojma šta je to bio Aušvic.

Ili je Aušvic još uvek tu. Pre pet godina jedan se mladi pripadnik kraljevske porodice u Velikoj Britaniji na nekoj zabavi pojavio u nacističkoj uniformi. Njegovo paušalno izvinjenje objavljeno je samo u pismenoj formi, a izveštaji o čestom prisustvu antisemitizma u krugovima mladih aristokrata u Londonu prodrli su u medije. Reakcije? Skoro nikakve, bespomoćne.Šta da se radi?Podsećati, osuđivati, zabraniti? Ili, zašto je Muzej holokausta u Vašingtonu, a ne u nekom gradu u srcu Evrope?

A Evropa pre samo pet godina i Evropa posle 65 godina od Aušvica? Ako je pitanje kako je to onda, pre više od 65 godina, bilo moguće, još je jače pitanje kako je to danas moguće. Jer, stari nacisti i neonacisti marširaju ulicama grada jedne države koja je članica EU...