Руководилац мастер студија о тероризму на Београдском универзитету, професор др Драган Симеуновић учествовао је на недавно одржаном Светском самиту о терориизму у Тел Авиву, на коме се расправљало о безбедности на Блиском истоку. У разговору за „Политику” коментарише стање у узбурканом региону, као и потенцијале за евентуалне терористичких опасности.

У сусрет одлучивању у Уједињеним нацијама о чланству Палестине у овој организацији, страсти на терену су све узаврелије. Какав је далекосежни ефекат ове иницијативе на ситуацију у региону?

Нема сумње да се ситуација у блискоисточном региону поприлично искомпликовала, пре свега због снажне иницијативе Палестинаца да добију државу коју признају и УН, али и из других разлога. Тамо све кључа, а главни контролор ситуације на том терену су и даље САД. Све је у њиховим рукама што се тиче чланства Палестине у УН, али чини се да је ситуација таква да би могла да чак и њима измакне контроли. Признање Палестине као државе може да води и моменталној објави рата тој држави од стране Израела, а њено непризнавање пак води у палестинску интифаду и обнављање тероризма. Како год да се окрене, насиље у некој форми је неизбежно.

Палестинска иницијатива је и разлог да се Израел још једном нађе на супротној страни у односу на окружење. Затегнути односи са Египтом ексалирали су упадом демонстраната у изрелску амбасаду у Каиру, а премијер Египта је изјавио да је неопходно преиспитивања израелско-египатског мировног споразума...

Односи ове две земље су одувек били и задуго ће остати сложени, између осталог и због палестинског питања. Ипак, САД је потврдила свој водећи утицај у региону тако што је натерала обе стране да се релативно брзо уразуме и смање узајамне тензије због поменутог инциндента. То је обезбедило Израелу неопходан предах због суочавања са проблемима које има са Палестином и Турском. Перспектива израелско-египатских односа највише зависи од тога да ли ће након бурних промена исламистички кругови попут Муслиманске браће добити у Египту значајнију улогу у власти или не.

Како гледате на оштру реторику турског премијера Тајипа Ердогана, који је пре неколико дана изјавио да Израел више неће моћи да ради шта хоће у источном Медитерану, јер ће у тим водама у сваком тренутку бити присутна турска ратна морнарица?

Ердоган очигледно има велике међународнополитичке амбиције и при том је и врло активан у њиховом остваривању. Тежећи да у мекој форми обнови некадашњи утицај турске империје на подручјима од Марока до Балкана углавном наилази на разумевање, сем кад је у питању Израел, који у томе види велику опасност по своју безбедност. Наиме, да би Турска у арапском свету стекла предводнички или покровитељски ауторитет, она мора подржати Палестинце у њиховим намерама. Отуда тако оштра реторика, па и видно непријатељско држање Израела према Ердогану и Турској и обратно. Да би у тим земљама имао политички успех, Ердоган мора превазићи разлику између Арапа и Турака и играти на оно што их повезује – а то је ислам. За сада то не смета САД, али не би било добро да исламизација тих односа пређе ону меру која је чини опасном.

Исламистички покрети су сумњичави када је у питању јачање турског утицаја на Блиском истоку. Египатска Муслиманска браћа су отворено поручила да су „Турска и Ердоган добродошли, али да не би требало да предводе регион и кроје његову будућност”...

Ту се ради о два различита политичка концепта, који се међутим, можда могу и приближити. За сада ипак нема назнака да би Ердоган у свом окретању вери као хомогенизирајућем фактору Блиског истока могао отићи тако далеко да сарађује са екстремним исламистима. Пре ће Муслиманска браћа ублажити неке своје ставове како би постала политички прихватљивија за већину свог становништва као и за земље у региону.

Као руководилац мастер студија за област тероризма на Београдском универзитету, како видите његове тренутне домете када је у питању организовање, али и спровођење терористичких акција?

Тероризам је невероватно адаптиван феномен. Његова везаност за политику испољава се на разне начине, па и тако што следи интерес друштвене групе у чије име делује. Тако је и у Израелу замрло терористичко насиље са арапске стране у време када је започела озбиљна кампања да се Палестина призна као држава, како се не би отежавао тај процес. Што се тиче стања у свету, кад је у питању тероризам, у току су велике промене у складу са Бин Ладеновим плановима да се активности пребаце у двориште западних земаља у форми домаћег тероризма, који подразумева брзу радикализацију муслимана у САД и ЕУ путем Интернета и њихово подстицање на акте тероризма у сопственом окружењу. Ту врсту тероризма је већ сада јако тешко открити и зауставити, а уколико настави да се умножава – он ће бити и већа опасност од тероризма који долази споља.