Dani takozvanog Fiskalnog pakta o budžetskoj disciplini i politike rigorozne štednje koju je Nemačka delom nametnula Evropi odbrojani su pre nego što je pakt stupio na snagu, proizlazi izveštaja i komentara svetskih medija. Uz očekivane promene privredno-političkog kursa u Francuskoj koje je najavio novoizabrani predsednik Fransoa Oland, i uz inicijativu predsednika Evropskog saveta Hermana van Rompaja, juče se za modifikaciju sporazuma založila i najljuća pristalica štednje po cenu recesije – nemačka kancelarka Angela Merkel.

„Strategija smanjenja državnog zaduživanja (štednja) počiva na dva stuba, a to su privredni rast i zapošljavanje”, istakla je Merkelova u saopštenju vlade, povodom jučerašnje odluke njene koalicije da odloži ratifikaciju Fiskalnog pakta u Bundestagu.

Potez kancelarke, predstavljen kao „primer fleksibilnosti odgovorne vlade jedne evropske države”, nije bio neočekivan. Premda je Merkelova u javnosti pokušala da prikaže da je ovaj potez podstaknut promenom kursa zarad ostvarenja dugoročnih ciljeva, reč je o potpunom zaokretu Berlina koji ne dovodi u pitanje samo verifikaciju Fiskalnog pakta, već i sporazum članica evrozone o još rigoroznijoj štednji koji je trebalo da stupi na snagu prvog jula ove godine.

„Merkelova se u ’pet do dvanaest’ povinovala zahtevima socijalno odgovornih stranaka u Bundestagu”, izjavio je šef socijaldemokratske poslaničke grupe Frank Valter Štajnmajer, zadovoljno ističući da je promene političkog kursa vladajuće koalicije iznudila opozicija – zaboravljajući da je pre dva dana, i sam iznenađen, stavljen pred svršen čin od poslanika kojima je šefovao.

Zaokretu Merkelove prethodile su odluke poslanika socijaldemokrata i Zelenih da glasaju protiv ratifikacije Fiskalnog pakta na sednici Bundestaga, zakazanoj za 25. maj. Bez opozicije, ratifikacija ne bi bila moguća, s obzirom na to da ustav propisuje usvajanje dvotrećinskom većinom poslaničkih glasova.

Dramatični razvoj situacije u redovima poslanika u Bundestagu ne razlikuje se od rasprava koje se vode širom Evrope. Socijaldemokratski kancelar Austrije Verner Fajman odlučio je prošlog utorka da preispita mogućnosti odlaganja ratifikacije Fiskalnog pakta u austrijskom parlamentu, pošto su dvanaest ključnih poslanika njegove stranke najavili da će glasati protiv usvajanja – ako bi se još pet poslanika pridružilo „dvanaestorici odmetnika”, do ratifikacije ne bi došlo, a time bi bili stvoreni preduslovi za izglasavanje (ne)poverenja vladi i za raspisivanje prevremenih izbora.

U holandskom parlamentu iščekuju se izbori i nova vlada, ali je raspoloženje prevagnulo u korist (pre)orijentacije kursa, uprkos usvojenim merama štednje od strane prelazne vlade. Novo geslo odgovara kompromisu koji neumorno citiraju evropski političari „i štednja i nove investicije”.

Pojedinačni potezi evropskih vlada, u skladu sa razvojem situacije u svojim parlamentima predstavljaju, naravno, pokazatelje budućeg razvoja kontinentalne ekonomske orijentacije. Sastanci i samiti, od prekjučerašnjeg susreta Hermana van Rompaja i Fransoa Olanda, preko samita grupa G-8 i G-20, sve do vanrednog samita šefova država i vlada EU, jasnije će pokazati šta Evropi neposredno predstoji.

Dugoročno, međutim, neće moći da se zaobiđe principijelna odluka, kojoj će se opciji prikloniti Evropa: hoće li svoje privredno-političke punomoći predati u ruke buduće centralne evropske privredne vlade (zarad očuvanja privrednog i političkog suvereniteta kontinentalne zajednice), ili će insistirati na očuvanju nacionalne ekonomske nezavisnosti, uz očuvanje instrumenata za vođenje autonomne fiskalne politike.

Reč je o dijametralno različitim predstavama sadašnjih saveznika u procesu sučeljavanja sa pristalicama politike opšte državne štednje, po cenu besposlice i recesije – o liderima evropske grupacije Bilderberg grupe, sa jedne, i ideologa stranaka evropske građanske levice, sa druge strane.

Prvi teže konsolidaciji privrednog rasta u Evropi i uzajamnoj pomoći članica EU, smatrajući je prelaznom fazom ka ekonomskom ujedinjenju Evrope. Drugi smatraju da je svaka privilegija Brisela šamar u lice ekonomskoj nezavisnosti država. U tom smislu ukazuje se i na ključni faktor (ne)prihvatanja odredaba Fiskalnog pakta – na pravo veta Brisela kojim može da anulira ekonomske mere pojedinačnih vlada država članica EU.