Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Редефинишући своју улогу у међународним пословима – засад више практично него доктринарно – Америка не наилази на разумевање савезника, навиклих на стари поредак: да о свему одлучује Вашингтон.

То се најбоље види по стању ствари у либијској операцији, где је пре две недеље Вашингтон команду препустио НАТО-у, а своје војне потенцијале из првих редова повукао у „стање приправности”. Главне акције против режима Муамера Гадафија од тада воде Француска и Британија, не баш на најсврсисходнији начин, судећи по гунђању у редовима побуњеника и пат позицији на фронту.

Функционери Обамине владе настоје да у својим изјавама створе утисак како у ствари нема проблема, у околностима када је све јачи утисак да ствари не иду у жељеном правцу. Прошле недеље авиони НАТО-а су два пута бомбардовали јединице побуњеника које треба да подрже, а цела мисија прети да постане још један дуг, неизвестан и скуп рат Запада у једној муслиманској земљи.

Али за разлику од Ирака и Авганистана, са Америком „на задњем седишту”. У Вашингтону се инсистира да САД неће проширивати свој војни ангажман у Либији, правдајући то заузетошћу у друга два рата, и поручује се да НАТО „адекватно” одржава зону нелетења у Либији, док истовремено подешава и променљивим околностима прилагођава своју тактику.

„Наравно, САД ће помоћи ако то од нас буде тражено, али наша улога је заиста умањена”, објаснио је нову ситуацију портпарол Стејт департмента Марк Тонер.

Неки од ових неспоразума и прецизнија подела улога требало је да буду испеглани и договорени на састанку „либијске контакт групе” јуче у Дохи, док ће се остали важни договори ковати у четвртак и петак, на састанку министара НАТО-а у Берлину.

Америка је дотле заузета и настојањима да стишава незадовољство и своји других партнера. Пажњу је у том погледу привукла мисија Обаминог саветника за националну безбедност који је у уторак лично однео писмо свог шефа саудијском краљу Абдулаху.

Садржај писма није откривен, али судећи по томе да је Томас Данилон у Саудијску Арабију путовао само недељу дана пошто је тамо боравио секретар за одбрану Роберт Гејтс, потврђује да у односима између Вашингтона и његовог изузетно важног партнера у арапском свету (уз то и највећег извозника нафте) постоје извесни неспоразуми.

Није тешко докучити и које врсте. Откако је почело „арапско пролеће”, конзервативна саудијска монархија се нашла у прилично нелагодној ситуацији, изложена демократским ветровима које су донели протести код готово свих њених суседа: у Египту, Јемену, Јордану, Бахреину.

Кућа Сауда је са великим запрепашћењем испратила расплет у Каиру, где је Вашингтон пустио низ воду свог вишедеценијског савезника Хоснија Мубарака. Со на рану је потом посута када је Вашингтон јавно критиковао саудијску помоћ уздрманом монарху у Бахреину. Позив Америке да у тој малој држави отпочне политички дијалог између шиитске већине и сунитских владара, протумачен је, како то интерпретирају амерички медији, као „наиван”.

Саудијци себе сматрају „гласом умерености и стабилизације на Блиском истоку”, док америчка дипломатија изгледа још трага за формулом како да у новим околностима усклади своје интересе и своје принципе. Засад се иде од случаја до случаја. У случају Саудијске Арабије, велики тег на ваги је и чињеница да је у току финализирање највећег војног посла у историји: амерички војноиндустријски комплекс требало би да у идућих десет година саудијске оружане снаге модернизује опремом вредном 60 милијарди долара.

Најзад, велико наоблачење је наступило и у односима са главним регионалним партнером у авганистанском рату – Пакистаном. Тамошњи војни врх је затражио да земљу напусти чак 335 оперативаца ЦИА, што је, како се процењује, 25 до 40 одсто америчких специјалаца који су тамо ангажовани.

То је досад највећи поремећај у билатералним односима, који последњих година пролазе кроз фазе захлађења и отопљавања. Своје велико обавештајно присуство у Пакистану Америка правда неопходношћу борбе против Ал Каиде и других терористичких мрежа, чија су склоништа на пакистанској страни пограничног подручја (и од којих су неке у директној вези са војном обавештајном службом Пакистана).

Пакистански генерали међутим подозревају да је прави циљ ЦИА да се домогне контроле њиховог нуклеарног оружја. Вашингтон, који пакистанске оружане снаге дотира са више од милијарду долара годишње, са друге стране, често износи доказе да Исламабад игра двоструку игру: са једне стране је савезник САД, а са друге активно помаже њеним противницима, талибанској герили у Авганистану.

У сваком случају, протеривање ЦИА је изузетно озбиљна криза у односима две земље, најдраматичнија откако Америка води свој „рат против терора”, у којем је, како ствари стоје, Пакистан час савезник, час противник.

Милан Мишић