Полицијске сирене и хеликоптери зачули су се у понедељак око четири по подне. Одмах укључујем вести. У општини Хакни, у улици само 15 минута од мене избили су нереди...

Телевизијски снимци приказују групе маскираних младих људи који нападају полицију, пале кола и контејнере, разбијају излоге радњи и краду све што стигну... Хаос, не верујем да је опет тако близу, сирене кола и звук хеликоптера ме доводе у реалност, то се заиста дешава, нереди у Лондону!

Најбржи извор информација су ми социјалне мреже „Фејсбук” и „Твитер”. Пријатељи који из својих станова посматрају шта се дешава у њиховом крају објављују: „Крај моје улице је експлодирао”, „Краде се бензин из аутомобила за Молотовљеве коктеле”, „Небо је пуно полицијских хеликоптера”, „Лоер Клептон неће спавати ове ноћи”...

Један другар је написао: „Сад сам био напољу и ово је много реалније него што уопште можеш да замислиш.” Мој друг Оли пише: „Полиција не зна како да реагује.”

Слажем се са њим. Полиција и влада изгледају беспомоћно, немају контролу над немирима. Сви смо забринути за своје најближе и у сталном контакту са пријатељима и породицом. У последњих неколико дана сам чула „чувај се” и „пази се” више него икада пре.

Тренутна дешавања ме заокупљају. Имала сам друге обавезе, али не могу да се концентришем на било шта друго. Остала сам будна до ране зоре пратећи догађаје преко социјалних мрежа. У неверици сам како се брзо шире нереди. Циљају се радње и складишта електронских уређаја, и познате робне куће... Мислим се, на шта ови млади људи троше своје време и енергију, да ли је агресија једини начин кроз који знају да се изразе? Убиство Марка Дагана је можда био почетни разлог ових нереда, али је сада далеко од тога, ово је постала прилика за криминалне активности...

Многи кажу да се могло и очекивати, због резања средстава, повећане цене школовања, укидања финансијске помоћи младима у образовању, повећања незапослености међу младима... Млади људи без наде за будућност

Новинари, грађани, политичари сви осуђују ове нереде, и кажу да за овакво понашање нема оправдања. Један пријатељ је објавио: „Оно што је погрешно, погрешно је. Уништавање и паљење зграда није резултат смањења владиних давања. Без обзира на то колико си сиромашан, морал је морал, а ово су шеснаестогодишњи клинци који немају мозга. То је последица лоших родитеља или изостанка било каквог родитељског васпитања…”

Данас, јутро после нереда, лондонски Ист Енд, увек жив и весео, сада је тих и празан, стран ми је овај призор...

Људи су уплашени и под утиском јучерашњих догађаја, види им се у очима. Осећам и по себи, нешто се променило у мени, опрезна сам и сумњичава према свему, али у исто време вреднујем људе драге мени више него јуче, и све то после само једне ноћи...

Док је у Београду трајало бомбардовање била сам доста мала и нисам остала дуго, али било је довољно да ми се звук сирена уреже у памћење. Можда ми и дан-данас залупа срце кад чујем те сирене… Питам се, ако ме једна ноћ нереда у Лондону промени, шта се дешава са људима који тако проводе године?

Највише ме је обрадовала вест да су чланови заједница које су претрпеле штету кренули у акцију за чишћење нереда! То је тај дух заједнице – и после овог пада човек успева да се подигне.

Ауторка је двадесетчетворогодишња Београђанка која студира и живи у Лондону