Od našeg dopisnika
Vašington, 10. jula – Amerikanci se sa nostalgijom sećaju „intervencije u Jugoslaviji 1999” kad je porede sa „fijaskom u Iraku”, kaže Dejvid Gibs koji u svojoj novoj knjizi (izašloj ovih dana u izdanju Vanderbilt juniversiti preš) „Humanitarna intervencija i uništenje Jugoslavije” razbija vladajuće američke zablude o moralnim i humanitarnim vrednostima bombardovanja Jugoslavije. Profesor političkih nauka i istorije na Univerzitetu u Arizoni, Gibs je do svojih zaključaka došao na osnovu „iskaza svedoka tužilaštva na suđenju (u Haškom tribunalu) Slobodanu Miloševiću, podataka iz debata u parlamentima Francuske, Britanije i Holandije, kao i memoara međunarodnih učesnika konflikata na Balkanu”. U svim tim dokumentima, sukobi na Balkanu su prikazani na kompleksniji način od crno-bele slike kakva je prikazana američkoj javnosti. „Iz parlamentarne rasprave u britanskom parlamentu 2000. proizlazi da su američkim vojnim aneksom, kojim se tražio neograničeni ulaz mirovnih snaga u Srbiju i ostatak Jugoslavije, uključiv i Kosovo, ’izbušeni’ mirovni razgovori tako da je rat postao neizbežan”. Profesor Gibs je za čitaoce „Politike” izdvojio najzanimljivije delove iz svoje nove knjige u kojima pobija ovdašnje zvanične stavove o „dobrom kosovskom ratu” kao primernom modelu za sve buduće intervencije. Prenosimo deo u kome sa naučnog stanovišta obrazlaže zašto su mitovi o dobrom NATO-u – američkom ratu pogrešni. „Mit broj jedan: NATO je otpočeo kampanju bombardovanja tek kada su svi napori da se izbegne rat i da se diplomatskim putem postignu ciljevi na Kosovu, iscrpljeni. Do rata je došlo zato što je Milošević odlučno odbijao diplomatsko rešenje.

U stvari, piše Gibs, danas je poznato i dokazano, da je Milošević bio otvoren za diplomatsko rešenje. U oktobru 1998. potpisao je seriju međunarodnih sporazuma po kojima se uspostavlja primirje a Srbi povlače najveći broj svojih trupa sa Kosova. Takođe se složio da se na Kosovu rasporedi međunarodna verifikaciona misija kako bi nadgledala povlačenje srpskih trupa. Ovi sporazumi su usaglašeni posredstvom američkog diplomate Ričarda Holbruka…

Holbrukov sporazum je međutim propao, jer su se borbe između srpskih i albanskih snaga nastavile i pojačale krajem 1998. U to vreme vladalo je mišljenje da su Srbi krivi što je sporazum izbušen. Danas, međutim, znamo da to nije tačno i da su Albanci prouzrokovali propast sporazuma. Dokaze za ovakvu tvrdnju Gibs izvlači iz brojnih dokumenata sa Haškog procesa Miloševiću i parlamentarnih sesija u evropskim prestonicama: „General Klaus Nauman, nemački oficir koji je odigrao značajnu diplomatsku ulogu u to vreme (i koji je potom učestvovao u ratu NATO-a 1999). kao ključni svedok tužilaštva na suđenju Miloševiću 2002, rekao je: „Jugoslovenske vlasti ispoštovale su sporazum sa Holbrukom… Mislim da je zaista potrebno da im se oda priznanje. Nije bilo lako povući 6000 pripadnika policije za samo dvadeset četiri časa, ali oni su uspeli”. Naumanove stavove podupire Nezavisna međunarodna komisija za Kosovo koja je u izveštaju 2000. zaključila: Srbija je sprovela Holbrukov plan i povukla svoje trupe. Propast Holbrukovog sporazuma, izazvali su , kako piše Gibs, pripadnici OVK. „Oni su srpsku uzdržanost iskoristili kao priliku da otpočnu novu ofanzivu. O tome govori i intervju generala Naumana „Bi-Bi-Siju”, praćen transkriptima sa tajnog sastanka NATO-a.

Sledio je Rambuje… Po Gibsu, koji je zaključke svog istraživanja donosio isključivo na osnovu verifikovanih dokumenata, Milošević je pristao praktično na sve zahteve koji su mu postavljeni u Rambujeu.

Istina je postala dostupna tek posle bombardovanja i to na saslušanju u britanskom parlamentu: „Nekadašnji ministar odbrane Džon Gilbert, čovek broj dva u britanskom Ministarstvu odbrane, zadužen za prikupljanje obaveštajnih podataka, podržavao je rat. On je svakako izvor kome se može verovati… Govoreći o motivima pregovarača u Rambujeu, on je rekao:

… Došli smo bili do te tačke da su pojedini ljudi verovali da nešto (protiv Srbije) mora da se uradi, tako da su jednostavno provocirali sukobe”. Što se tiče mirovnih uslova, Gilbert tvrdi da „Milošević nikako nije mogao da ih prihvati” i da su oni bili sročeni sa tim ciljem.

Niz drugih detalja obrađeno je u njegovoj novoj knjizi o razaranju Jugoslavije, koja je objavljena 15. juna, za koju stručni prikazivači kažu da „nudi snažno novo objašnjenje balkanskih ratova u poslednjoj deceniji prošlog veka”. (Sutra: „Lažna slika o dobrim i lošim momcima”).