Од нашег дописника
Рим, 19. марта – На само две недеље од регионалних избора у Италији политичка бура око Силвија Берлусконија и даље се не смирује. Након све извеснијег искључења премијерове политичке партије из изборне трке за најважнију италијанску регију Лацио (која обухвата и Рим), против Берлусконија је званично подигнута још једна оптужба: због претњи и коришћења положаја како би утицао на рад независне Агенције – гаранта за комуникацију – Agcom.

Према извештајима италијанских медија, Берлускони је вршио притисак на једног од комесара поменуте институције, Ђанкарла Иноченција (представника премијерове странке у овој независној институцији), инсистирајући на укидању програма „Анозеро”, чији је аутор жустри премијеров противник новинар Микеле Санторо.

Осим Берлусконија оптужба је подигнута и против директора дневника првог програма државне телевизије РАИ Аугуста Минцолинија, као и против Иноченција, окривљеног за подстицање на кривично дело.

Поред програма „Анозеро” поменута оптужба открива и премијерову намеру да утиче на још две емисије („Баларо” и „Парла кон ме”) које се такође баве политичким питањима, а које су отворено против премијерове политичке струје.

Последњих дана италијански опозициони листови са дневником „Република” на челу објавили су детаљан садржај прислушкиваних премијерових телефонских разговора и осталих осумњичених у истрази: „Зар не успевате да затворите ни ’Анозеро’? Ради се о питању поноса. Па ја сам те ставио на положај на коме се данас налазиш”, чита се у деловима објављених Берлусконијевих позива упућених Иноченцију. Осим оптужених, откривено је и могуће учешће Ђанија Лете, подсекретара владиног председништва и десне руке италијанског премијера.

Берлускони је истрагу тужилаштва из Транија означио „смешном” истичући да се ради о очигледном кршењу закона. Италијански премијер је смирен и по питању садржаја објављених разговора: „Премијерово је право да разговара са ким год хоће преко телефона, а да при том не буде прислушкиван као што је то случај овде.” „Када му се не свиђа телевизијски програм премијер би уместо телефона требало да користи даљински управљач”, коментар је опозиционог лидера Пјерлуиђија Берсанија. „Црвене судије” и опозиција и даље представљају лајтмотиве напада Берлусконија који се уједно спрема и за манифестацију своје политичке партије Народ слобода предвиђену за суботу у Риму, која је и директан одговор прошлонедељним протестима опозиције.

Демонстрације у суботу су и последњи Берлусконијев тест пред регионалне изборе; највећу опасност за сада представља „француски синдром”. Мисли се на пораз председника Николе Саркозија на прошлонедељним регионалним изборима у Француској.

Покушај укидања програма који нису у сагласности са владином политиком не представља новину за једног од највећих светских медијских тајкуна. У Италији се, у новинарском жаргону, често користи израз – „бугарски едикт” – синоним за скандалозну Берлусконијеву изјаву приликом државне посете Софији, 2002. када је отворено апеловао на тадашње руководиоце РАИ да интервенишу поводом „криминалног коришћења” телевизије од стране новинара Микела Сантореа, комичара Данијела Лутација и Енца Бјађија, сад већ покојног ветерана италијанског новинарства. Убрзо након ове Берлусконијеве изјаве, сва три „контроверзна” водитеља уклоњена су са државне телевизије.

Након што је прошлог октобра закон о заштити имунитета италијанског премијера проглашен неуставним, Берлусконију су отворене старе ране: поред поновног покретања случаја у коме је осумњичен за подмићивање (од 600.000 долара) адвоката Дејвида Милса како би лагао у корист премијерове медијске империје, „Кавалијере” је од пореског режима кривично гоњен и за проневеру, превару у вези са телевизијским правима као и за корупцију једног од лидера опозиције. Последњи прекршај за који је оптужен према италијанском законику предвиђа затвор од једне до седам година.

Тужилаштво у Транију не ставља у први план само премијерову политичку судбину на предстојећим изборима, већ доводи у питање и кредибилитет италијанске државне телевизије која је, по мишљењу многих, у Италији све више постала средство за освајање гласова владајуће партије.

Марина Лаловић