Od našeg dopisnika
Vašington, jula – Da je bilo volje i nepristrasnog pristupa, da je NATO bombardovanje zaista imalo „humanitarni cilj”, međunarodna zajednica i Vašington mogli su da podignu najtežu optužnicu protiv OVK za zločine koje su ovi počinili kada su srpske snage poražene u junu 1999. Profesor političkih nauka i istorije na Univerzitetu u Arizoni Dejvid Gibs, međutim, u svojoj najnovijoj knjizi „Humanitarna intervencija i razaranje Jugoslavije”, osporava vladajuće zvanično američko mišljenje da je to bio „dobar rat”. Naprotiv, on ga karakteriše veoma sličnim onom koji je doveo do fijaska u Iraku. U svom naučnom radu, zasnovanom na javnim dokumentima, Gibs osporava sva tri sveprisutna mita o ovom ratu: 1. NATO je otpočeo sa bombardovanjem tek kada su svi diplomatski napori da se sporazum ostvari mirnim putem – iscrpljeni, 2.kosovski konflikt je moralno i etički jednostavan: Srbi su agresori i ugnjetavači, a Albanci žrtve, 3. vazdušni napadi NATO-a sprečili su veće zločine i imali su pozitivan efekat na stanje ljudskih prava na Kosovu.

Sva tri mita su namerno podsticane zablude koje najnovija knjiga Dejvida Gibsa, izašla 29. juna u izdanju Vanderbilta (327 stranica), jednog od najprestižnijih univerziteta u SAD, naučno raskrinkava. Profesor, koji je poznat po svom razmatranju intervencionizma u međunarodnim odnosima, ističe se po naučnoj kritici američke spoljne politike, a njegova najnovija knjiga biće uvršćena u udžbeničku literaturu studija političkih nauka. „NATO i čuvari mira UN odmah posle srpskog poraza postavili su OVK na vlast, a OVK je momentalno iskoristio svoju novu poziciju da kampanjom nasilja i zastrašivanja etnički očisti Kosovo od Srba”, piše Gibs.

O teroru nad Srbima zabeleške je napravila kancelarija OEBS-a, a opisali su ga u svojim memoarima zvaničnici UN Ijan King i Vit Mejson: „Leta 1999. vladala je sezona osvete i najsurovijeg razbojničkog nasilja. OEBS je prikupio na desetine horor priča. Gluvonemi Rom otet je iz svoje kuće, jer je njegova porodica navodno sarađivala sa Srbima, četrdesetčetvorogodišnji Srbin usmrćen je metalnim šipkama od strane rulje kosovskih Albanaca… Srbi su ubijani dok su radili na poljima… Svi ovi zločini desili su se dok su pod nadzorom NATO-a čuvari mira nadgledali bezbednost Kosova.”

Gibs u ovom poglavlju između ostalog zaključuje da je „davnašnji albanski cilj etnički čiste teritorije, bez Srba, postignut u mnogim delovima Kosova”.

U stvari, obe strane su bile opake, pa je potpuno pogrešno podgrejavati mit o agresorima i albanskim žrtvama. Zločini koje su na Kosovu i prethodno u Bosni počinile srpske snage ne mogu biti izgovor za amnestiju zločina OVK, dodaje autor. On pri tome kaže da su „SAD bile saveznici u nekim od tih zločina jer su podržavale OVK”. Danas, deset godina posle tih događaja, ne bismo smeli da prikrivamo zločine bilo koje strane.

A da se ti zločini i dalje prikrivaju dokaz je, kako je u iscrpnom razgovoru za „Politiku” rekao profesor Gibs, i najnovija knjiga (tek izašla u verziji na engleskom jeziku) Karle del Ponte u kojoj se opisuju pretnje kojim je bila izložena kada je kao glavni tužilac pokušavala da se pozabavi zločinima kosovskih Albanaca. Detalje razgovora sa Dejvidom Gibsom objavićemo u sutrašnjem broju „Politike”.

Ipak, kako u zaključku svoje knjige kaže Gibs, u slučaju Kosova „najviše uznemirava činjenica da je takozvana humanitarna intervencija služila uglavnom da se umnože teški zločini”. „U tom smislu kosovski rat je sličan invaziji na Irak 2003. koja je takođe ’prodata’ američkoj javnosti kao humanitarna akcija – da se ’spase’ irački narod od nasilnog diktatora. Danas, međutim, izgleda da je invazija na Irak prouzrokovala isto onoliko smrti, verovatno i više, od broja koje je ubio Sadam Husein. Glavna lekcija iz kosovskog i iračkog iskustva jeste to da vojne akcije – čak i kada ih nazivamo humanitarnim – često izazivaju još veću i masovniju ljudsku patnju.”

Pobornici „humanitarnih intervencija”, za koje Gibs u razgovoru za naš list kaže da ih je mnogo u novoj demokratskoj administraciji predsednika Obame, ne obraćaju pažnju na ovu opasnost.

Zorana Šuvaković