Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Председник Барак Обама је у Делхију, обраћајући се посланицима индијског парламента, Индију позвао да постане стална чланица Савета безбедности. То је свакако била музика за уши домаћина, којима је чланство у „светској влади” стара аспирација, али изјава америчког председника је ипак протумачена само као велики дипломатски гест, а не и као практичан корак.

„Одрживи међународни поредак који тражи Америка укључује и Уједињене нације као ефикасне, ефективне, кредибилне и легитимне”, поручио је Обама у, како се преноси овде, унапред написаном говору. „Због тога данас могу да кажем да се, у годинама које долазе, радујем реформисаном Савету безбедности у којем је Индија стална чланица.”

Ово је била и нова потврда да са Обамом на челу Америка, уместо унилатерализму, тежи већој међународној сарадњи, у којој би ипак да сачува улогу лидера. У односу на време пре тога, а поготово прве послехладноратовске године и почетак овог века, то је несумњиви напредак који је свугде и свету поздрављен.

Ова изјава је била и нека врста опроштајног поклона домаћинима, на крају тродневне посете Индији, која је била прва станица на Обаминој десетодневној азијској турнеји.

Започео ју је у суботу, слетањем у Мумбај (некадашњи Бомбај), финансијску и комерцијалну престоницу Индије, где је учинио симболичан гест одседајући у хотелу „Таџ Махал”, попришту терористичког масакра у новембру 2008, када је у нападу организованом на пакистанској територији убијено 170 људи.

На питање да ли је тиме желео да пошаље неку поруку, одговорио је кратко и јасно: „Апсолутно”.

Посета Индији, судећи према њеном огледалу у овдашњим медијима, протекла је као својеврсни коктел дипломатије, геополитике и економије.

Дипломатија је била у подршци Индији, као „најмногољуднијој демократији” и нарастајућој економској сили; геополитички елемент је био објашњавање америчке политике према Пакистану, важном савезнику у авганистанском рату. Отуда и Обамино одбијање да се умеша у индијско-пакистански спор око Кашмира, индијске савезне државе са већинским муслиманским становништвом, у којој већ скоро две деценија траје побуна једног дела становништва које би да се прикључи Пакистану.

Он је, додуше, рекао је да би његова земља „била срећна да игра сваку улогу за коју две стране мисле да је адекватна”, али је ипак констатовао да су два суседа ти на којима је „да нађу механизме за решавање овог веома тешког питања”.

На економском терену, који, с обзиром на то да су тек минули избори у Америци показали да је то главна преокупација бирачког тела, посета ће донети неке конкретне резултате. Индијске куповине америчког оружја и нуклеарне технологије ће, према једној рачуници, сем милијарди долара америчким корпорацијама, обезбедити и посао за око 50.000 америчких радника.

Али на другој страни, ово је било у сенци обрнутог тренда: дилеме колико „аутсорсинг” – пракса америчких компанија да неке њихове послове из сектора услуга обављају индијске фирме, што, зато што је знатно јефтиније, подиже профитабилност америчких фирми – одузима радна места Американцима.

Према проценама неких економиста, у најновијој фази глобализације, америчка информатичка индустрија, оличена пре свега у Силицијумској долини, могла би да изгуби значајан део своје „индустрије знања” у корист Индије, на сличан начин на који је својевремено аутомобилска индустрија изгубила трку са Јапанцима.

Неке рачунице које наводе овдашњи медији показују да се у последњих десет година око 350.000 радних места преселило баш у Индију, где тврде да је ово било корисно не само за њих, него и за Америку, јер су новац и креативна енергија ослобођени за нове инвестиције и иновације.

Како год било, очигледно је и да у случају Индије, као што је то већ потврђено у везама Америке са Кином, расте међузависност. Већ сама чињеница да је преко половине од индијске 1,2 милијарде становника млађе од 30 година, у околностима када западне економије постају демографски старе, најављују да ће Индија бити једно од најпривлачнијих тржишта – и као таква у сталном фокусу САД.

М. Мишић