Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 2. jula – U prvim minutima današnjeg dana američka vojska počela je prvu veliku ofanzivu, pod novim vrhovnim komandantom Barakom Obamom, u Avganistanu. Napad na uporište talibana u južnoj provinciji Helmand izvodi se, saopšteno je, pod nazivima „Operacija handžar” i „Udar mačem”, a glavni cilj joj je – proterivanje pobunjenika i uspostavljanje lokalne vlasti lojalne vladi u Kabulu.

Predstavlja, ujedno, strateški zaokret Vašingtona, u skladu sa Obaminim smernicama da je borba protiv talibana i Al Kaide u Avganistanu – glavni američki spoljni front (za kakav je u prethodnoj administraciji važio Irak).

Operaciji se daju i druge izuzetnosti. Vojne: da je najmasovniji vazduhoplovni poduhvat marinaca posle Vijetnamskog rata i da je najveća akcija tog roda vojske posle invazije 2004. godine na irački grad Faludžu. Političke: treba da „očisti teren” pred predsedničke izbore (20. avgusta) u regionu gde aktuelni šef države Hamid Karzai računa s glasovima paštunskih saplemenika, sada podvrgnutih „talibanskoj tiraniji”, kao i da taj region transformiše tako da se više ne zasniva na uzgoju maka i ilegalnoj, a najvećoj na svetu, proizvodnji heroina. Međunarodne: da uveri prilično rezervisane članice NATO-a da je mogućna pobeda na tom ratištu, koje važi za „grobnicu imperija” (Britanije, pa bivšeg SSSR-a); da se više angažuje Pakistan kako bi se suzbila gerila koja preti da se domogne njegovog nuklearnog arsenala; i da se reafirmiše američka spoljna vojna efektivnost na polju gde deluje – u sastavu široke koalicije i pod mandatom Ujedinjenih nacija.

Te karakteristike operaciju čine različitom od prethodnih američkih velikih poduhvata – u Vijetnamu, Iraku, na Balkanu. Od navedenih zahvata je izdvaja i okolnost da mete napada, talibani i Al Kaida, nemaju ni moralnu podršku bilo koje države i da su neformalne oružane formacije.

Osobena je i po tome što je – kako kaže njen komandant general Lorens Nikolson – masivnija i brža od prethodnih na ovom ratištu. I što, dodaje, predstavlja uvod u trajnije prisustvo jedinica američke vojske i avganistanske vlasti na napadnutom području, na kome su, inače, zaduženi Britanci koji nisu uspevali da se tamo ustale. 

U ofanzivi učestvuju, navodi se, oko 4.000 američkih i 650 avganistanskih vojnika. Počela je u gluvo doba noći, brzim kopnenim i vazdušnim transportom do mesta obračuna, gde se na protivnike napada i sa zemlje (uz oklopne jedinice) i iz vazduha (avionima i helikopterima). Saučestvuje, tvrdi se, Pakistan koji je duž granice sa Avganistanom rasporedio trupe kako bi, posle nedavne sopstvene ofanzive, stavio talibane i Al Kaidu u poziciju „između čekića i nakovnja” i sprečio njihov prelazak na svoju teritoriju.

Predviđeno je da udarna faza traje 36 sati, a da uslede akcije pridobijanja stanovništva na saradnju, uz ostalo projektima za obnovu i izgradnju. Prepreka ostvarivanju tog plana je, navode ovdašnji poznavaoci, utemeljeno podozrenje meštana, stečeno zbog velikog broja civilnih žrtava u sukobima dveju strana kao i zbog naknadnih patnji kada umesto jedne dođe druga okupacija.

Među analitičarima prevladava zainteresovanost: da li će Obamin „udar mačem” predstavljati preokret u američkim spoljnim intervencijama ka normalizaciji stanja u jednoj zemlji, stalno izloženoj spoljnim i unutrašnjim tumbanjima, ili će mahom reprizirati ishode u kojima opstaju klice novih sukoba? Šef Bele kuće uverava da teži „preokretu” u vidu dugoročnog investiranja u modernizaciju i privredu i celog sistema Avganistana.

Čuju se, međutim, i sumnje. Pojedini eksperti izražavaju bojazan da bi Avganistan mogao da postane „Obamin Vijetnam”, a drugi upozoravaju da Amerika „sada nema dovoljno snage” pošto je prilično iscrpljena finansijskim dramama.

Ovakve teze se osporavaju tvrdnjama da čak ni Irak nije postao Bušov Vijetnam i da se Amerika iz sopstvenih ekonomskih kriza izvlačila upravo ratovima. Napominje se, takođe, da Obama pojačava akcije i troškove u Avganistanu dok ih istovremeno smanjuje u Iraku…

Predviđeno je da se broj američkih vojnika u Avganistanu, do izbora, poveća za 21.000 (dosad 28.500, uz oko 40.000 pripadnika drugih članica NATO-a i ostalih), a da ih na kraju ove godine bude 68.000. Tako bi američke snage snage bile dvostruko veće nego prošle godine, ali bi ipak bile duplo manje nego sada u Iraku. Računa se i sa omasovljenjem avganistanske armije sa sadašnjih 80.000 na 134.000 vojnika do 2011. godine.

Prema ovdašnjim procenama, talibani u Avganistanu i pograničnim zonama Pakistana imaju oko 10.000 boraca. Nije poznato koliko u tim oblastima pripadnika ima Al Kaida, čiji ukupan sastav verovatno premašuje talibanski broj.

Obama je nedavno ponovio da Al Kaida i dalje predstavlja opasnost po bezbednost Amerike i da su razbijanje te ekstremističke grupacije i hvatanje njenog vođe Osame bin Ladena – glavni zadaci ovdašnjih oružanih i obaveštajnih snaga.

I pre više od sedam godina Vašington je postavio takav cilj kad je poveo napad na Avganistan kao odgovor na terorističke udare koje je Amerika pretrpela 11. septembra 2001. Ali je ondašnja administracija Džordža Buša zatim dala prednost invaziji na Irak i zanemarila, kako Obama ističe, osnovne ciljeve u Avganistanu – koji je opet izrastao u glavni problem.