Od našeg dopisnika
Bukurešt, 12. oktobra – Rumuni još uvek nemaju nijednog svog Nobelovca. Ta činjenica se godinama provlači kroz umove rumunskih intelektualaca kao velika nepravda koja se, po njihovim tvrdnjama, čini jednoj staroj, plodnoj i po svemu veoma uglednoj evropskoj kulturi.

Pre neki dan je ovo bolno osećanje ponovo isplivalo na površinu kada se saznalo da je Herti Miler, nemačkoj spisateljici sa rumunskim korenima, dodeljena ovogodišnja Nobelova nagrada za književnost.

Herta Miler, rođena u švapskoj porodici u banatskom mestašcu Nickidorf pokraj Temišvara, pisala je na nemačkom, ali se oglašavala i na rumunskom. Svojim antidiktatorskim stavom zapala je za oko zloglasnoj Čaušeskuovoj političkoj policiji „Sekuritatea”, koja je počela da je progoni. Zato ona beži u Nemačku 1987. i postaje nemačka državljanka.

Saopštavajući svoju odluku o dodeljivanju nagrade za književnost, komitet u Stokholmu je naglasio da se ona daje „nemačkoj spisateljici”, dok je u Bukureštu novi nobelovac prezentiran kao „nemačka spisateljica rumunskog porekla”. Vest je ovde dobila ogroman publicitet.

Rumunski pisci i drugi viđeni intelektualci, kao i svekoliki mediji, jednodušno i radosno su pozdravili novu dobitnicu svetske nagrade, ali su odmah podigli i jedno manje književno pitanje: da li spisateljičin „Nobel” pripada i Rumuniji, „...u uslovima kada je laureatkinja živela ovde kod nas i bila prožeta specifičnostima mesta i života pod (rumunskim) komunizmom, koje, uostalom, i sačinjavaju supstancu njenih knjiga” („Gandul”).

Ulje na ovu neobičnu polemičku vatru dodala je sama Herta Miler, koja je po prijemu vesti o dobijanju tako prestižnog svetskog priznanja, izjavila: „U Nemačkoj sam Rumunka, a u Rumuniji me smatraju za Nemicu.”

Paul Goma, jedno od zvučnih rumunskih književnih pera, koji kao antikomunistički emigrant već više decenija živi i stvara u Francuskoj, odlučno smatra da „nagrada Herte Miler nema nikakve veze sa Rumunijom”. O njoj se može, eventualno, samo govoriti kao o nekoj „Banaćanki”. Njemu oponira Mirča Kartaresku, trenutno jedan od najčitanijih savremenih rumunskih pisaca, koji kaže: „Ova vrhunska nagrada pripada i rumunskoj književnosti. Mi treba da budemo veoma ponosni na našu sugrađanku.”

Između ova dva sasvim oprečna mišljenja provlači se sijaset drugih iznijansiranih zapažanja koja pokazuju izvesnu nervozu u ovdašnjim intelektualnim krugovima koji se sa ovakvom problematikom ne suočavaju prvi put. Slično je bilo i onda kada su se „dva rumunska Amerikanca” okitila nobelovskim sjajem. Reč je bila o Emilu Paladeu (1974. za fiziologiju i medicinu) i Eliju Vizelu (1986. za mir).

 „Dobro je što je dobila ovu nagradu. Dobro je što na televizijskim ekranima možemo da napišemo ’Herta Miler, spisateljica rođena u Rumuniji’. Ali ona je spisateljica nemačke ekspresije, a ne ekspresije rumunske književnosti. Da nije napustila Rumuniju 1987. ona ne bi dobila ovu nagradu. Doprinos koji je Rumunija dala delu Herte Miler jeste njen život pod Čaušeskuom sedamdesetih–osamdesetih godina. Može se reći da je Nikolaje Čaušesku glavni doprinosilac nagradi Herte Miler”, ocenjuje po svojoj jetkosti poznati rumunski novinar i filmski kritičar Kristijan Tudor Popesku, koji dodaje: „Video sam konferenciju za novinare dobitnice Nobelove nagrade. Kao da je bila Nelson Mandela. Sve o diktaturi, a malo o literaturi. Možda je bilo pogodnije da je dobila ’Nobela’ za mir”.

Filozof Andrej Plešu, inače bivši ministar spoljnih poslova i kulture, i sam plodni pisac, izrazio je divljenje prema spisateljici o kojoj se sada govori u celom svetu. „Ona se stalno uzdizala iznad konvencija i mode... Radujem se što će kroz njeno delo jedan mračni deo istorije Rumunije ući u opticaj evropske istorije.”

Ovo je prozvučalo kao slaba uteha.