Од нашег дописника
Букурешт, 12. октобра – Румуни још увек немају ниједног свог Нобеловца. Та чињеница се годинама провлачи кроз умове румунских интелектуалаца као велика неправда која се, по њиховим тврдњама, чини једној старој, плодној и по свему веома угледној европској култури.

Пре неки дан је ово болно осећање поново испливало на површину када се сазнало да је Херти Милер, немачкој списатељици са румунским коренима, додељена овогодишња Нобелова награда за књижевност.

Херта Милер, рођена у швапској породици у банатском месташцу Ницкидорф покрај Темишвара, писала је на немачком, али се оглашавала и на румунском. Својим антидиктаторским ставом запала је за око злогласној Чаушескуовој политичкој полицији „Секуритатеа”, која је почела да је прогони. Зато она бежи у Немачку 1987. и постаје немачка држављанка.

Саопштавајући своју одлуку о додељивању награде за књижевност, комитет у Стокхолму је нагласио да се она даје „немачкој списатељици”, док је у Букурешту нови нобеловац презентиран као „немачка списатељица румунског порекла”. Вест је овде добила огроман публицитет.

Румунски писци и други виђени интелектуалци, као и свеколики медији, једнодушно и радосно су поздравили нову добитницу светске награде, али су одмах подигли и једно мање књижевно питање: да ли списатељичин „Нобел” припада и Румунији, „...у условима када је лауреаткиња живела овде код нас и била прожета специфичностима места и живота под (румунским) комунизмом, које, уосталом, и сачињавају супстанцу њених књига” („Гандул”).

Уље на ову необичну полемичку ватру додала је сама Херта Милер, која је по пријему вести о добијању тако престижног светског признања, изјавила: „У Немачкој сам Румунка, а у Румунији ме сматрају за Немицу.”

Паул Гома, једно од звучних румунских књижевних пера, који као антикомунистички емигрант већ више деценија живи и ствара у Француској, одлучно сматра да „награда Херте Милер нема никакве везе са Румунијом”. О њој се може, евентуално, само говорити као о некој „Банаћанки”. Њему опонира Мирча Картареску, тренутно један од најчитанијих савремених румунских писаца, који каже: „Ова врхунска награда припада и румунској књижевности. Ми треба да будемо веома поносни на нашу суграђанку.”

Између ова два сасвим опречна мишљења провлачи се сијасет других изнијансираних запажања која показују извесну нервозу у овдашњим интелектуалним круговима који се са оваквом проблематиком не суочавају први пут. Слично је било и онда када су се „два румунска Американца” окитила нобеловским сјајем. Реч је била о Емилу Паладеу (1974. за физиологију и медицину) и Елију Визелу (1986. за мир).

 „Добро је што је добила ову награду. Добро је што на телевизијским екранима можемо да напишемо ’Херта Милер, списатељица рођена у Румунији’. Али она је списатељица немачке експресије, а не експресије румунске књижевности. Да није напустила Румунију 1987. она не би добила ову награду. Допринос који је Румунија дала делу Херте Милер јесте њен живот под Чаушескуом седамдесетих–осамдесетих година. Може се рећи да је Николаје Чаушеску главни доприносилац награди Херте Милер”, оцењује по својој јеткости познати румунски новинар и филмски критичар Кристијан Тудор Попеску, који додаје: „Видео сам конференцију за новинаре добитнице Нобелове награде. Као да је била Нелсон Мандела. Све о диктатури, а мало о литератури. Можда је било погодније да је добила ’Нобела’ за мир”.

Филозоф Андреј Плешу, иначе бивши министар спољних послова и културе, и сам плодни писац, изразио је дивљење према списатељици о којој се сада говори у целом свету. „Она се стално уздизала изнад конвенција и моде... Радујем се што ће кроз њено дело један мрачни део историје Румуније ући у оптицај европске историје.”

Ово је прозвучало као слаба утеха.