Ако једнога дана, у не тако далекој будућности, одлучите да из Београда отпутујете у Њујорк, добро размислите да ли ћете на пут кренути, како је уобичајено, авионом, или нешто егзотичније – возом. Наравно, у овој другој варијанти путоваћете дуже, али ћете зато остварити много од онога о чему је маштао чувени глобтротер Филеас Фог, јунак Жил Верновог романа „Пут око света за 80 дана”. А ако још своје путешествије осмислите како треба, можда до приспећа у „Велику јабуку” нећете ни у једном тренутку морати да напуштате вагон у којем се налази ваш купе.

Све горе поменуто биће омогућено када до краја буде спроведена идеја о прокопавању 100 километара дугог железничког тунела од руског далеког истока до Аљаске у САД, а испод Беринговог мореуза. Потврда спремности да се уђе у заједнички пројекат, вредан чак 60 милијарди долара, стигла је и од званичника две земље. Како је планирано, градитељи тунела који би у копање кренули са две стране, требало би да се сретну негде на подморским дубинама између руског острва Велики Диомед (Ратманово) и америчког – Мали Диомед (Крузенштерн).

Пре тога неопходно је, наравно, поставити шине које би возове довеле до уласка у тунел, а за то је, такође, потребно извесно време. Ипак, Рубикон као да је пређен, надлежни су дали „зелено светло”. Све остало је на пројектантима, инжењерима, градитељима... Укључујући и 800 километара дугу пругу, која ће, до 2013, спојити Транссибирску магистралу са Јакутском, престоницом централносибирске Републике Јакутије.

Подсетимо, идеја о изградњи подморског тунела који би спајао руски и амерички континент појавила се још у време цара Николаја Другог. Њено остварење спречили су почетак Првог светског рата и велика Октобарска револуција. Оживљена је 2007, на конференцији у Москви, одржаној под амбициозним називом: „Мегапројекти на истоку Русије”. Уколико све буде доведено до жељеног краја, биће то први пут после 21.000 година да се са једног на други континент стиже „сувим путем”. Како су, наиме, утврдили геолози, у та давна времена руски и амерички континент још су били спојени превлаком која је омогућавала кретање људи, а која је нестала у каснијим тектонским променама.

Наравно, идеја о изградњи тунела дугог 100 километара тешко да би икада заживела да није поткрепљена и рачуницама заинтересованих пословних људи. А те рачунице показују да пролаз испод Беринговог мореуза, већ проглашен највећим железничким подухватом свих времена, знатно би појефтинио транспорт између два „краја света”. Уз то, на себе би преузео чак 3 одсто светског превоза роба, обезбеђујући зараду од 11,5 милијарди долара на годишњем нивоу. То, практично, значи да би се радови исплатили већ током прве деценије експлоатације.

Оно што је једнако важно, била би то директна веза делова две државе који имају најизгледнију перспективу за развој. Стога, не чуди што амбициознији пројектанти сматрају да би, осим железнице и електричних и линија везе, кроз тунел требало да пролази и – аутопут. У сваком случају, како се сви слажу, транспорт испод мора био би далеко исплативији и безбеднији од оног на морској површини.

Техничке препреке за изградњу једног оваквог пројекта не постоје, тврде пројектанти. А када ће и на ком месту бити забоден први ашов, чиме би се и симболично означио почетак радова, остаје да се види.

Шта ли би на све ово рекао покојни Жил Верн?