Франсоа Оланд је важио за аутсајдера када је својевремено одлучио да се супротстави тада моћном и харизматичном директору ММФ-а Доминику Строс-Кану на првим унутарпартијским изборима француских социјалиста. Ван граница Француске готово непознат, у својој земљи оцењен као симпатичан, али „млак”, Франсоа Оланд (57) данас је кандидат коме се прориче да ће за шест месеци победити на председничким изборима у надметању са Николом Саркозијем.

Пред сам праг Јелисејске палате доведен је чудним стицајем околности, истовремено са огромном срамотом коју је афера Доминика Строс-Кана бацила на Француску и, кажу, проценом у јавном мњењу да ће баш он, такав какав је, бити у стању да победи Саркозија.

Своју ривалку Мартин Обри, идеолошки знатно одређенију левичарку, победио је убедљиво у другој рунди унутарпартијских избора, на које је изашло скоро три милиона Француза. На питање зашто су се баш за њега определили, Оланд је одговорио директно и кратко: „Зато што ћу победити Николу Саркозија”.

И то је, како се процењује, одличан одговор. Баш Оланд, скроман, предусретљив, одмерен, неупадљив, обичан човек који се не размеће екстраваганцијама, може да буде председник свих Француза. Земља је, како кажу, уморна од кризе, сасецања социјалних бенефиција, а поготово од разметања хиперактивног и претерано експонираног Саркозија. Актуелном председнику и његови су почели да замерају што, у сред незапамћених тешкоћа, није у стању да на отмен начин саучествује са нацијом. Уместо тога он стално звецка неким „ролексом” на руци, а, мало-мало, па букне нова корупционашка афера, где се помињу кофери кеша доношених за потребе странке или њеног шефа.

Оланд је дуго у политици, али никад није био министар и нема искуства у међународним односима. Био је генерални секретар Социјалистичке партије од 1997. до 2008. Ретко ко му је свих ових година предвиђао овакав успон. Духовит, ведар, омиљен међу партијским друговима, али без успеха да уједини пасивне социјалисте који још од Митерана (1995) нису били у стању да добију изборе. Растао се од знатно познатије Сеголен Роајал, која је мајка њихово четворо деце, и 2009. почео да гради свој нови имиџ. Ослабио је 11 килограма, иако је истовремено почео да окупља свој кружок у одличним и скупим париским ресторанима. Ту је са ужим социјалистичким језгром, професорима, бизнисменима, дипломатама и медијским експертима почео да се кује план како да се левица врати у политички врх Француске. Петнаестак посланика и сенатора створили су неку врсту асоцијације „Одговор из левичарског угла”, која је, инспирисана француским вином и залогајем, заокружила стратегију и утрла пут садашњем кандидату.

У јуну прошле године Оланд представља „Уговор за промену”, где младој генерацији обећава да ће бити осовина око које ће се окретати Француска, а ветеранима да ће до пензије остати у радном односу. Уговором је планирано да се компанијама које буду запошљавале младе кадрове и задржавале искусне професионалце у познијој доби живота дају знатне пореске олакшице. Оланд такође предлаже већу стопу опорезивања за све који зарађују више од 4.000 евра месечно, али заузврат обећава да ће задржати или бар мање сасецати социјалне бенефиције – којима се Француска традиционално дичи.

Скандал са ДСК у Њујорку овог лета био је невероватна одскочна даска, као створена за Оланда. Од тада су почели да га гледају као „случајног фаворита”. У међувремену су их звали кавијар социјалистима, алудирајући на раскошан стил живота који не приличи левичарским опредељењима.

Уколико заиста успе да победи Саркозија, биће то први пут после 17 година да левица уђу у Јелисејску палату.