Kao i ljudi i ratni brodovi imaju dušu. Na njima su radile i živele generacije mornara, mornaričkih podoficira i oficira. Pričali su mi neki od njih da po teškom moru skoro emotivno osećaju kako se brod muči, kako stenje, kada škripe limovi i cvili brodska oplata. Ili, kada im je brod sveže „ispituran“, kada je potpuno opremljen i spreman za zadatke ponosno leži privezan uz molo, ili je ukotvljen na sidrištu mameći poglede znatiželjnika sa obale. Ili onda, kada je brisan sa flotne liste, pa stoji u nekom zabitom delu luke, ili uvale, sa mrljama rđe, nafte, masti, onako nemoćan poput starog slona osuđenog na laganu smrt.

Da, u ozbiljnim državama i ozbiljnim mornaricama, koje drže do pomorske tradicije, ratni se brodovi, po brisanju sa flotne liste, u rezalište uvek ispraćaju uz odgovarajući ceremonijal. Dostojanstveno i tužno, jer to je zapravo sahrana. Prilikom koje svi brodovi pored kojih prolazi ratni brod koji ide u rezalište spuštanjem zastave i brodskim sirenama odaju počast. I zato sam odlučio da se još jednom popnem na palubu raketne fregate F-31 „Split“ nekadašnje Jugoslovenske ratne mornarice. Naime, čuo sam da ovih dana ta raketna fregata, koja već nekoliko godina leži ukotvljena u Boki Kotorskoj, u Pristanu preko puta luke Kumbor, ide u Albaniju gde je prodata i gde će biti izrezana u staro gvožđe. Pisao sam još pre 30 godina u zagrebačkom „Startu“ o tom brodu i citirao italijansku vojnu reviju „Rivista maritima“, koja je „Split“ tada označila kao najnaoružaniji ratni brod u toj kategoriji u Mediteranu, brod je kupljen u SSSR-u, ali smo mu mi dodali i raketne sisteme more–more „stiks”.

Svi ratni brodovi nekadašnje Jugoslovenske ratne mornarice posle 1991. godine u rezalište su odlazili tiho i bez oproštaja. Crna Gora je tri nekadašnje jugoslovenske velike podmornice poslala u strana rezališta poput starih šporeta. U bivšoj SFRJ to nije bilo tako.

Dakle, nađem se u Tivtu, u Porto Montenegru, sa svojim prijateljima podmorničarima na promociji knjige „Podmorničarstvo Jugoslavije“, na platou ispred zgrade „Zbirke pomorskog nasleđa“. Došli su bivši podmornički asovi, komandanti jugoslovenskih podmornica: iz Slovenije Vojko Gorup, iz Hrvatske Fridrih Moreti, Tomislav Drašković i Damir Klarin, tu su bili i Milan Jovanov, Vuko Vučurović, Jordan Jovanović, iz Beograda su stigli Vladimir Milatović, Dragan Kosanović i Milan Komar.

Ljudi koji su jugoslovenskim podmornicama ronili i do 400 metara dubine deset dana neprekidno. Bez ijednog ozbiljnog udesa, jer Jugoslavija je bila jedna od 11 država u svetu koja je samostalno gradila podmornice. U vojnom muzeju u Pivki u Sloveniji godišnje su imali oko 5.000 posetilaca, sada kada je tamo izložena podmornica klase „una“ broj posetilaca je narastao na oko 70.000. Karta da se uđe u  podmornicu košta pet evra, pa samo na podmornici vojni muzej u Pivki zarađuje godišnje oko 250.000 evra.

Noć nad Porto Montenegrom. Na platou iza nas kao muzejski eksponat leži podmornica 821 „Heroj“. Preteći crni trup i komandni most. Iza nje, jedna mala podmornica klase „una“, odnosno „tisa“. Stotinak metara dalje najskuplje svetske jahte, između kojih i dve jahte Olega Deripaske, miruju na vezovima. Sve svetluca od hromiranog čelika, specijalnih pleksi materijala, vidi se i diskretna patina mahagonija dok raznobojni svetlosni efekti šaraju na palubama i po jarbolima. Dva sveta, svetski džet-set na vodi i asovi nekadašnjeg jugoslovenskog podmorničarstva pored crnog „Heroja“.

– Komandante, hteo bih sutra da obiđem „Split“ – obraćam se komandantu Ratne mornarice Crne Gore, kapetanu bojnog broda Rajku Bulatoviću, takođe nekadašnjem podmorničaru.

– A šta će ti to, opet bi nas kritikovao. Ne može.

– Ama čoveče, hoću samo da obiđem brod koji više nije u floti, koji šaljete u rezalište, a o kojem sam u SFRJ prvi pisao.

– Dobro, idi, ali snimaj samo izvana brod. Nema penjanja na brod.

Dok se sa nekada najboljim mašinistom naše podmorničke flotile Momirom Soldatom zvanim Čakija vozim gliserom nekadašnjeg mornara podmorničara Laze Peričića prema fregati F-31 „Split“, prisećam se kako su me u kafiću „Bobis“ na splitskoj rivi pre 30 godina kritikovali kada sam naveo citat iz „Riviste maritime“ o tada najbolje naoružanom brodu u toj klasi u Mediteranu. Kao da je taj brod nosio ime nekog drugog grada. Kasnije, u jesen 1991. optužili su posadu fregate „Split“ da je gađala grad Split. A gađali su položaje sa kojih su gađane kasarne JNA u gradu.

Na nekih 500 metara od broda, iza buradi i kontejnera u kojima su davno bila torpeda iskače izbezumljeni stariji vodnik Šljivančanin i lomata rukama da stanemo i priđemo obali.

– Odmah da odbijte od obale 400 metara, da se niste usudili da priđete brodu na manje od 400 metara, komandant Bulatović je zvao i izdao strogo naređenje – urla stariji vodnik Šljivančanin.

– Čekaj čoveče, smiri se, samo malo da priđemo brodu –  pokušava da ga urazumi Čakija.

– Čakija, odbij od obale 400 metara, ovo je vojni objekat, ne prilazite brodu inače pucam.

Brzo zaključujem da se u velikoj ratnoj floti Crne Gore svi međusobno poznaju i po nadimcima, i da je stariji vodnik Šljivančanin zaista spreman da puca. Možda je to ubogo sidrište već baza NATO-a, stariji vodnik Šljivančanin pripadnik alijanse, stara fregata je tu samo radi kamuflaže, a ja sve to nisam znao, jer je komandant Bulatović to krio. I još da me zbog svega toga po ovoj vrućini upuca Ratna mornarica Crne Gore.

Okrećemo gliser, Čakija koluta očima, bivši mornar Laza ponavlja da je znao da će to tako ispasti. Po povratku u Beograd stiže mi SMS od kapetana bojnog broda Rajka Bulatovića: „Kako je bilo, kako su ispale snimke sa broda?“

Šta da odgovorim komandantu Ratne mornarice Crne Gore? Da sada znam zašto smo prošli tako kako smo prošli?