Пре него што је постао симбол дисидената, Орландо Сапата Тамајо, био је готово непознат у опозиционим и званичним круговима Кубе. Ћутљив и тих, никада није преузимао улогу вође нити се истицао претераним жаром. Када је 20. марта 2003. ухапшен у Хавани заједно са Мартом Беатрис Роке, и још четворицом дисидената, влада га је искључила из групе 75 којима је судила због завереништва са САД. Док су ови били одмах осуђени на затвор од више од 20 година, Сапата, скромни црни зидарски радник, који је тада имао 35 година, чекао је на суђење још неколико месеци и добио једва три године за „увреду и непоштовање власти и ремећење јавног реда и мира”.

За живота Орландо Сапата није достигао да постане седамдесет и шести члан знамените групе дисидената, после 85 дана гладовања и смрти на крају, попео се на прво место ове листе.

Активиста из старе гарде антикастриста Оскар Еспиноса Ћепе, један од 75 чувених који је такође био осуђен тог пролећа 2003. рекао је дописнику мадридског „Ел паиса”, једном од ретких страних дописника западних медија са сталним боравком на Куби, да је Сапатова смрт узбуркала дисидентски покрет као „никада до сада” и да се у последњих 50 година није догодило ништа што би личило на овај случај. Ћепе има седамдесет година, осуђен је на 20 година затвора, али је касније ослобођен „из здравствених разлога”.

За Сапата је још рекао да је био скроман, да чак није хтео ни да се фотографише.

– Нетолерантни режим претворио га је у лидера и мученика, размишља Ћепе.

Смрт Сапате, како очекују дисидентски кругови на Куби, означава прекретнички моменат. То ће бити одредница и за режим и за опозицију. Време и догађаји ће се делити на „пре и после” Сапатине смрти. Последњих дана још неколико дисидената је у знак протеста због Орланда Сапате, ступило у штрајк глађу. Њима се придружио један новинар који је на слободи. Траже ослобађање политичких затвореника. По подацима Комисије за људска права и национално помирење око 200 људи је утамничено на Куби из политичких разлога.

Чује се и да је Сапата отпочео свој штрајк глађу само да би захтевао хуманији третман затвореника. Иако је осуђен на три године, у затвору је зарађивао „додатне пресуде” не желевши да се подвргне преваспитавању. Смрт га је претворила у симбол који служи „уједињеној радикализацији акција опозиције”. Жене у белом и сајбердисиденти отпочели су организованију акцију против званичне комунистичке власти.

Хавана, међутим, тврди да је Сапата био обични затвореник, а не дисидент, да је пре него што је постао „плаћеник Вашингтона” имао подебели насилнички досије. На дан Сапатине смрти председник Бразила Ињасио Лула да Силва, дошао је у Хавану да пред крај свог успешног мандата још једном пружи подршку Раулу Кастру и његовом оболелом старијем брату Фиделу.

Превезли смо га у најбољу кубанску болницу, али је он ипак умро, због чега жалимо, рекао је Раул Кастро када се заједно са Лулом појавио пред домаћим и страним новинарима. Додао је да „једина мучења над затвореницима на територији Кубе спроводе амерички војници у бази Гвантанамо” где је штрајк глађу уобичајена појава. Званични орган КПК „Гранма” је у петак објавила велики текст о страховито лошим затворским условима у САД.

Када се вратио кући, Лули је замерено што на Куби није одлучније протестовао због политичких затвореника и смрти Орланда Сапата. „Ја сам против штрајка глађу” изјавио је на изненађење својих сународника, председник Бразила. И сам је једанпут, док је као лидер синдиката, био у затвору, почео да гладује, али је од тога одустао.

Могуће је да Лула као демократски левичар рекордне популарности који ускоро одлази са чела Бразила, одбија да се приклони ставу Вашингтона по питању људских права на Куби, баш зато што се северноамеричка престоница оглушује о многе једногласне захтеве који стижу из латиноамеричког региона. Поготово што на турнеју по запостављеном дворишту управо креће Хилари Клинтон са новим захтевима. Америчка шефица дипломатије спремна је да зажмури пред подршком коју је Лула, не обазирући се на смрт Орланда Сапата, дао Куби, ако Бразил као нестални члан Савета безбедности одустане од своје подршке Ирану и Ахмадинежадовом програму развоја нуклеарне технологије. Вашингтон тражи да због рада Техерана на атомском оружју, Савет безбедности пооштри санкције према Ирану. Латиноамеричке земље, међутим, учестало примају Ахмадинежада као драгог госта.

Слична врста неразумевања између два дела истог континента је и поводом Фокландских острва. Лула је недавно критиковао Савет безбедности што одбија да покрене питање аргентинског суверенитета над Малвинима, и што Велика Британија, као стална чланица са правом вета, онемогућава дебату о острвима.

Санкције према Куби једногласно су више пута осудиле све латиноамеричке земље. Оне Обаминој администрацији замерају и на веома благонаклоном ставу према класичном пучу изведеном у Хондурасу. Све те несугласице са Вашингтоном вероватно су утицале на Лулу да се уздржи од критике Хаване поводом смрти Орланда Сапате. Поготово што америчка база и затвор Гвантанамо није исељена са Кубе упркос обећањима Барака Обаме да ће му то бити један од првих спољнополитичких корака.

Зорана Шуваковић