Илегална трговина оружјем на коју се усредсређују аустријски органи у истрази финансијских малверзација преминулог шефа тамошњих ултрадесничара Јерга Хајдера и његових наследника (реч је о систему попуњавања тајних страначких фондова) подстакла је расправу широких, европских размера. Да ли аустријски оружари и агенти продаје, уз швајцарске „колеге” и банкаре Лихтенштајна – под заштитом неутралности – тргују реквизитима који доносе смрт?

Према подацима за 2009. Аустрија заузима 24. место на светској листи извозника оружја. Швајцарска није објавила податке, али се претпоставља да се налази међу тридесет највећих наменских извозника. Додатком „тајних пошиљки” (реч је и о оружју трећих држава које преко алпских земаља стижу на одредишта) две државе добијају на значају као светски играчи. Ставке о илегалном извозу оружја преко Алпа у кризне регионе света махом су познате струци. Донекле и јавности. У Бечу и Цириху се, тим поводом, одомаћила крилатица: „оружје из алпског троугла” – парафраза на тајновита догађања у „Бермудском троуглу”.

Према резултатима бројних истраживања, више од половине испитаника одобрава овакву праксу. Анкетирани су склони тумачењу да је илегална трговина оружјем усредсређена на регионе у којима се воде „прљави” ратови: „Ко води ратове, купује оружје. Ратоваће, опремили их ми или неко други.”

Питање морала

Највиша квота одобравања трговине оружјем забележена је у Швајцарској. На референдуму 2009. године 77 одсто Швајцараца гласало је против увођења контроле производње и забране продаје наоружања зараћеним странама. Одлучила је чињеница да би рестриктивна политика извоза оружја угрозила десетине хиљада радних места.

Постотак одобравања опада ако се постави питање моралне прихватљивости. Тако је афера „СОКОМ” изазвала жестоке реакције у Швајцарској. Када је Амнести интернешенел 2009. обелоданио податак да су швајцарски произвођачи Жореј Маријус из Лауфена и БТ интернационал у Берну испоручивали противтенковско оруђе и јуришне и машинске пушке за потребе америчке команде за специјалне операције у Ираку (SpecialOperationsCommand – SOCOM), организовани су јавни протести. СОКОМ је била задужена за ликвидацију противника мимо свих одредби о вођењу рата и начела о заштити људских права.

Са друге стране, афера „Мајка Тереза” наишла је на разумевање. У време НАТО операција на Косову, италијански цариници у Бриндизију зауставили су конвој швајцарских војних камиона упућен у албански Кукеш. Транспорт хуманитарних добара испоставио се као пошиљка оружја, финансирана из фонда „Мајка Тереза” у Цириху. Професор циришког Политехникума др. Алберт Штел забележио је у часопису „Безбедносна политика”: „Лавовски део донација дали су Швајцарци који нису имали никакве везе са Албанијом, или са Косоварима.”

Штел је покушао да укаже на висок ниво моралне свести јавности. Питање морала, ипак, није утицало на обим швајцарске трговине оружјем. Снабдевани су и пријатељ и непријатељ. Давне 1968, швајцарски наменски концерн „Ерликон” (данас „Рајнметал ер дифенс”) опремио је Либијску корвету „Асад” у то време најсавременијим противавионским топовима „контравес”. Сарадња са Либијом је настављена до данашњих дана.

Швајцарци су испоручивали наоружање и зараћеним странама у Бијафри. Кривци, менаџери концерна „Бирле” осуђени су на условне казне – због фалсификовања отпремних листа.

Стара пракса

Слична ситуација влада у Аустрији, која се, званично, одрекла трговине тешким наоружањем. Аустријска наменска индустрија усредсређена је на продају лаког наоружања.

Ипак, нова оријентација не искључује стару праксу. На ратиштима Ирака и Авганистана снаге међународне заједнице редовно од противника плене аустријско оружје. У Ираку је 2007. пронађено око 80.000 пиштоља марке „глок”, из фабрике Хајдеровог личног пријатеља Гастона Глока. Американци су запленили десетине специјалних „Штајерових” снајпера... Овог пролећа, у Авганистану су трупе ИСАФА откриле складиште минобацача калибра 82 мм. Реч је о производу фабрике „Хиртенбергер” у близини Винер Нојштата...

Подсећања ради, Беч је у више наврата био уплетен у велике оружарске афере. Највећи скандал избио је када је откривена продаја 346 далекометних топова „Норикум” зараћеном Ираку и Ирану, Сирији и Либији. Уз оставке челних политичара, министра унутрашњих послова Карла Блехе, бившег председника града Беча и каснијег председника парламента Леополда Граца, забележени су и трагични смртни случајеви. Афера се доводи у везу са самоубиством некадашњег министра одбране Карла Литгендорфа. Међу жртвама је и аустријски амбасадор у Грчкој Херберт Амри. Када је ушао у траг трговини хаубицама, напрасно је умро, под неразјашњеним околностима. Сличну судбину доживела су три директора аустријског концерна Фест, који је произвео хаубице, и шведског иницијатора посла са Ираком и Ираном – сви су претрпели срчане ударе, непосредно пред појављивање на суду.

У актуелној расправи све се чешће чује аргумент: „Требало би размотрити да ли је малим земљама (попут Аустрије и Швајцарске) потребна наменска индустрија. Ако је одговор потврдан, морало би се прихватити да се то оружје продаје широм света. У супротном, произвођачи не би могли да опстану.”