Obruč međunarodne zajednice steže se oko Izraela iz dana u dan – ne bi li Tel Aviv, konačno, pristupio realizaciji plana o stvaranju palestinske države na okupiranim teritorijima zapadne obale Jordana i Gaze.

Juče je Evropski sud u Luksemburgu doneo odluku da proizvodi sa okupiranih teritorija ne mogu biti plasirani na tržište EU bez carine: „Nisu proizvodi Izraela (koji uživa privilegiju bescarinske trgovine sa EU)“, stoji u obrazloženju. Sud se pozvao na član 49 Ženevske konvencije.

Odluka o brisanju carinskih povlastica usledila je posle dva upozorenja upućena  minulog ponedeljka na adresu Izraela. Bernar Kušner je izneo detalje francuskog plana za Palestinu. Po njemu bi Francuska, po potrebi samoinicijativno, priznala nezavisnost Palestine u roku od osamnaest meseci, najkasnije avgusta 2011. godine. Kušner je istakao da će Francuska priznati Palestinu i ako ne bude mirovnih pregovora, odnosno odgovarajućih rezultata. Istog ponedeljka Savet ministara spoljnih poslova EU osudio je zloupotrebu identiteta i pasoša građana EU „od strane jedne strane obaveštajne službe“. Osuda je usledila bez pominjanja Izraela, ali je šefu diplomatije Izraela Avigdoru Libermanu ukazano na „neprihvatljivu praksu likvidacije političkih protivnika“ od strane tajne službe Mosad.

Mosad se, kao što je „Politika“ izvestila, tereti za ubistvo palestinskog stratega za specijalne operacije Mahmuda al Mabhuha u Dubaiju. Izvesno, poslužilo je kao povod za pokretanje međunarodne akcije. Za krivicu Mosada, naravno, nema konkretnih dokaza – postoje samo (brojne) indicije. Pa ipak, u obaveštajnim krugovima EU nema nedoumice da je atentat delo jedne od najmoćnijih sajanskih kolonija Mosada, u Beču. (U prilog toj teoriji ide činjenica da su mobilni telefoni bili priključci austrijskog Telekoma, a da je centrala operacije bio – Beč.) Istovremeno se ističe da organizacija atentata nije bila samo delo Mosada.

Na pitanje, o kojim je obaveštajnim službama reč, izvor u Pulahu (BND) je rekao: „Luksemburg nije umešan... (Vojvodstvo je pre nekoliko godina organizovalo tajnu službu.) Ostali su imali neki interes da se Mabhuh neutralizuje!“

Pre nego što je ubijen u apartmanu broj 237 hotela „Al Bustan Rotana“ u Dubaiju, Mahmud al Mabhuh je važio za arhitektu atentata na civilne i vojne ciljeve u Izraelu. Kao jedan od suosnivača radikalnog krila, Mabhuh je snabdevao Hamas oružjem i organizovao atentate. Bio je „trn u oku“ i umerenom Hamasu i drugoj organizaciji – Fatahu. Glasine, po kojima su tajne službe dve palestinske organizacije (sa)učestvovale u atentatu, nisu neopravdane. Minule nedelje Sirija je na zahtev Dubaija izručila dvojicu visokih obaveštajaca Fataha, osumnjičenih da su pružili logističku pomoć pri organizaciji atentata...

Zanimljiv je i strategija pritisaka međunarodne zajednice. Pri njihovom pomenu, nameće se krilatica – istorija se ponavlja. Dva detalja iz rasplamsale kampanje protiv Izraela idu u prilog rečenom.

Prvo, kao što je ukazao britanski „Dejli mejl“, Mosad je informisao London (MI-6) o namerama i, navodno, dobio „zeleno svetlo“. Sličan događaj prethodio je prvoj američkoj invaziji na Irak: tadašnji ambasador SAD bio je informisan o nameri Bagdada da umaršira u Kuvajt i nije protestovao. Ipak, napad na Kuvajt bio je povod za početak obračuna sa Sadamom Huseinom.

Drugo, neki detalji kampanje satkani su od proizvoljnih tvrdnji na štetu Izraela. Poput one o „šurovanju“ premijera Netanijahua sa atentatorima. Navodno, lično se sreo sa njima uoči likvidacije i poželeo im uspeh. Tvrdnja, mimo svake logike, ima pandan u istoriji odnosa Srbije i Austrougarske. Pred izbijanje Prvog svetskog rata, bečki bulevarski listovi, pre svih „Kronen cajtung”) citirao je izvore u Ministarstvu spoljnih poslova (tada pod mađarskom upravom), po kojima se Nikola Pašić, lično, rukovao sa Gavrilom Principom uoči odlaska u Sarajevo.

Miloš Kazimirović