Обруч међународне заједнице стеже се око Израела из дана у дан – не би ли Тел Авив, коначно, приступио реализацији плана о стварању палестинске државе на окупираним територијима западне обале Јордана и Газе.

Јуче је Европски суд у Луксембургу донео одлуку да производи са окупираних територија не могу бити пласирани на тржиште ЕУ без царине: „Нису производи Израела (који ужива привилегију бесцаринске трговине са ЕУ)“, стоји у образложењу. Суд се позвао на члан 49 Женевске конвенције.

Одлука о брисању царинских повластица уследила је после два упозорења упућена  минулог понедељка на адресу Израела. Бернар Кушнер је изнео детаље француског плана за Палестину. По њему би Француска, по потреби самоиницијативно, признала независност Палестине у року од осамнаест месеци, најкасније августа 2011. године. Кушнер је истакао да ће Француска признати Палестину и ако не буде мировних преговора, односно одговарајућих резултата. Истог понедељка Савет министара спољних послова ЕУ осудио је злоупотребу идентитета и пасоша грађана ЕУ „од стране једне стране обавештајне службе“. Осуда је уследила без помињања Израела, али је шефу дипломатије Израела Авигдору Либерману указано на „неприхватљиву праксу ликвидације политичких противника“ од стране тајне службе Мосад.

Мосад се, као што је „Политика“ известила, терети за убиство палестинског стратега за специјалне операције Махмуда ал Мабхуха у Дубаију. Извесно, послужило је као повод за покретање међународне акције. За кривицу Мосада, наравно, нема конкретних доказа – постоје само (бројне) индиције. Па ипак, у обавештајним круговима ЕУ нема недоумице да је атентат дело једне од најмоћнијих сајанских колонија Мосада, у Бечу. (У прилог тој теорији иде чињеница да су мобилни телефони били прикључци аустријског Телекома, а да је централа операције био – Беч.) Истовремено се истиче да организација атентата није била само дело Мосада.

На питање, о којим је обавештајним службама реч, извор у Пулаху (БНД) је рекао: „Луксембург није умешан... (Војводство је пре неколико година организовало тајну службу.) Остали су имали неки интерес да се Мабхух неутрализује!“

Пре него што је убијен у апартману број 237 хотела „Ал Бустан Ротана“ у Дубаију, Махмуд ал Мабхух је важио за архитекту атентата на цивилне и војне циљеве у Израелу. Као један од суоснивача радикалног крила, Мабхух је снабдевао Хамас оружјем и организовао атентате. Био је „трн у оку“ и умереном Хамасу и другој организацији – Фатаху. Гласине, по којима су тајне службе две палестинске организације (са)учествовале у атентату, нису неоправдане. Минуле недеље Сирија је на захтев Дубаија изручила двојицу високих обавештајаца Фатаха, осумњичених да су пружили логистичку помоћ при организацији атентата...

Занимљив је и стратегија притисака међународне заједнице. При њиховом помену, намеће се крилатица – историја се понавља. Два детаља из распламсале кампање против Израела иду у прилог реченом.

Прво, као што је указао британски „Дејли мејл“, Мосад је информисао Лондон (МИ-6) о намерама и, наводно, добио „зелено светло“. Сличан догађај претходио је првој америчкој инвазији на Ирак: тадашњи амбасадор САД био је информисан о намери Багдада да умаршира у Кувајт и није протестовао. Ипак, напад на Кувајт био је повод за почетак обрачуна са Садамом Хусеином.

Друго, неки детаљи кампање саткани су од произвољних тврдњи на штету Израела. Попут оне о „шуровању“ премијера Нетанијахуа са атентаторима. Наводно, лично се срео са њима уочи ликвидације и пожелео им успех. Тврдња, мимо сваке логике, има пандан у историји односа Србије и Аустроугарске. Пред избијање Првог светског рата, бечки булеварски листови, пре свих „Кронен цајтунг”) цитирао је изворе у Министарству спољних послова (тада под мађарском управом), по којима се Никола Пашић, лично, руковао са Гаврилом Принципом уочи одласка у Сарајево.

Милош Казимировић