Од нашег сталног дописника
Вашингтон, марта – Прва дама, Мишел Обама, испричала је пре неки дан пред великим скупом причу из свог детињства, када се пешачило од куће до школе и од школе до куће, у дворишту и по комшилуку се играле разне игре све док родитељи не би позвали за вечеру где се не сто износило оно припремљено у кући, укусно и здраво. А колачи? Било их је, ако сте имали среће, недељом.

Био је то скуп Удружења родитеља и учитеља, а госпођа Обама, мајка две девојчице, тамо је била да би својим говором лансирала кампању под именом ”Покрени се”, најновију офанзиву у досад неуспешном рату против великог непријатеља америчке нације – претеране гојазности.

У свом носталгичном подсећању како је било некад, није, наравно, пропустила да подсети како је данас: до школе и од школе се путује аутобусима и аутомобилима, деца се додуше и даље играју после школе, али пред неким од многих екрана који их окружују: компјутерског, телевизијског или телефонског. А за вечеру стиже поручена пица, или породица седа у ауто и одлази у неки ”драјв ин” ресторан брзе хране где се на једном шалтеру изговара поруџбина, а на следећем поручено преузима.

Резултат је једна страшна епидемија за коју још није нађен лек – епидемија гојазности. Америка ни у ком случају није ”земља дембелија” – лењост овде не допушта систем – али јесте земља дебелих. И најдебља на свету, према подацима Светске здравствене организације.

Сваки трећи Американац или има вишак килограма или је претерано гојазан (за трећину је тежи него што би нормално требало да буде). Ово је при том, релативно нови феномен – 1985. у само осам од 50 савезних држава више од 10 одсто становника је било гојазно. Већ 2006. није било ни једне са тако ниском стопом предебелих, а у 23 државе тај постотак данас прелази 25.

Оно што је у свему највећи проблем јесте пораст гојазности код деце, која нису више само симпатично буцмаста, већ оптерећена великим количинама сала, што је довело да у све већој мери обољевају од болести некад својственим само одраслима: дијабетиса, високог притиска, срчаних проблема. ”Епидемија дечије гојазности је највећа претња њиховој и нашој будућности”, суморно је констатовала Мишел Обама.

Шта се догодило? Све указује на комбинацију просперитета (на храну одлази само мали део прихода), промењених навика (на послу се остаје дуже) и, наравно, профита – агресивних кампања три индустрије којима су на располагању највећи буџети за убеђивање: индустрија брзе хране, слаткиша и ”сода” (овдашња реч за ”кабезу”, газирано зашећерено пиће).

Израчунато је да су деца овде бомбардована са 40.000 реклама годишње, од којих се већина односи на слаткише и ”соде”. Само Кока-кола има оглашивачки буџет од две милијарде долара. Због свега тога овде – да најведем само један пример - сладолед никад није сам по себи довољно сладак, па се прелива још слађим сирупом.

Профит поменутих индустрија мора из године у годину да расте, а то може само ако се троши више. Сећате се, Кока-кола је некад продавана само у литарским боцама, а онда су дошле оне од литар и по, а сада су два литра већ стандард. Мекдоналд је 1970. нудио само једну порцију помфрита, то је она која је данас у понуди означена као ”мала”. Онда је дошла ”велика” – то је она која је данас ”средња”, јер је у међувремену велика постала још већа.

Масна пица је данас главни национални специјалитет, главни ланци пицерија (”ДОмино”, ”Папа Џо”) овде више немају столове, већ само пећнице и поред њих наслагане кутије за кућну испоруку. Кад пре подне прошетам по свом овдашњем комшилуку пре него што свој посао обаве ђубретари, не могу а да не приметим пуне канте амбалаже у којима је испоручена пица, у друштву са конзервама разних ”сода”. Комбинација угљених хидрата која се у организму претвара у нездраву калоријску бомбу.

Пошто су све досадашње кампање против гојазности, која није само здравствени, него све више и финансијски проблем – за лечење болести које изазива из федералног буџета одлази око 150 милијарди долара – нису успевале, тешко је бити оптимиста да веће изгледе има и најновија. Због тога што је ситуација овако безнадежна, неки предлажу и безнадежне мере.

Једна о којој се у медијима управо води дебата тако предлаже да се претерани национални апетит за нездравим оброцима обузда – њиховим додатним опрезивањем. Конкретно, предложено је да се са додатних 18 одсто оглобе баш пица и соде. То би, према студији урађеној на Универзитету Северне Каролоне, која је добила велики публицитет, за резултат имало да Американци смање унос прекомерних калорија у мери да у просеку ослабе по два килограма годишње!

То су засад најозбиљније схватили у Калифорнији и Филаделфији, где су у локалним парламентима већ започели процедуру да се ово озакони. Реакције јавности су међутим негативне, превлађујuћи коментар у ТВ анкетама са пролазницима гласи: ”Такса на пицу? Ма маните ме се”...