Француска је сита црвеног тепиха који се простире испред Бернар-Анрија Левија (59) кад год најомиљенији савремени филозоф домаћих таблоида крене у салонско левичарење, одевен у белу раскопчану кошуљу и под руку са својом гламурозном супругом глумицом Аријеле Домбасл. Има га сувише на насловним страницама „Пари мача”, а мало је нових интелектуалних идеја у његовим иступима, приговарају му сународници. Критичари му спочитавају статус суперстара, до кога је дошао упорним маркетиншким радом и зарад кога је занемарио озбиљну филозофију. Интелектуалци се мрште и због његовог безграничног нарцизма:„Бог је мртав, али моја коса је перфектна”, анегдотски је цитиран БХЛ, како га, због иницијала његовог пуног имена, зову у Француској. Наводно је АнриЛеви недавно још филозофски изјавио да је „доживео екстазу” када је нашао праву нијансу сиве боје за своју косу.

Све то могла би да му буде препорука за публику преко Атлантика, јер Америка је толерантнија према оваквој врсти медијске промоције. Да ли ће са том сивом нијансом успети да освоји Нови свет, што му је судећи по честим гостовањима широм Северне Америке, и порукама које упућује америчким левичарима, свакако циљ, видеће се још. За сада, он успева да гостујући у независним књижарама Вашингтона, Бостона, Њујорка…окупи либералне америчке интелектуалце.

Његовим догодовштинама по Америци, после чега је написао књигу „Амерички вертиго”(што је унапред платио један месечник), грохотом су се пре неку годину смејали у „Политикс енд проз”. Американци воле доброћудни хумор на свој рачун, поготово кад аутор долази из Старог света.Нарочито им се допало када је шармантног Левија препао полицајац, таман када је овај зауставивши изнајмљени аутомобил на помоћној траци аутостраде покушао да се олакша. Казну од 500 долара није платио јер је америчког плавца, уз помоћ шармантног француског акцента, убедио да пише књигу о Американцима и њиховим обичајима. Пледирао је да се заустави нарасли антиамериканизам и антисемитизам и пре него што се из Беле куће иселио Џорџ Буш. Тада још будућем председнику Бараку Обами упутио је „отворено писмо” преко јако читаног блога „Хафингтон поста” обасувши га саветима како да Америка задржи водећу улогу у свету. Француски филозоф није баш личност која би могла да мобилише шире бирачко тело на америчком пространству, па је његово обраћање тадашњем председничком кандидату остало готово незапажено.

Много је више критичких коментара изазвао када се недавно прекорно обратио америчкој левици. Оптужио их је да болују од „горде утучености” и да нису дигли довољно чујно глас против Гвантанама, смртне казне, а да се протест против Џорџа Буша свео на ритуал и механику. Леви је био „шокиран” што „прогресивни амерички другови у замци „космичке идеолошке празнине” нису ни приметили „срамотну масу сиротиње и пустоши у великим америчким градовима”... Шерон Стон и Ворен Бити за Левија спадају у најеминентније америчке леве другове, што га је одмах дезавуисало у озбиљнијим прогресивним круговима Новог света.

Којим детаљима из своје биографије, АнриЛеви подразумева да је стекао право да дели пацке америчкој левици, питао се тада часопис „Нејшен” .

Но, најновије отворено писмо, АнриЛеви упутио је, коме другом, него растућој звезди на глобалном политичком спектру –бразилском председнику Лула да Силви. Иако нико не мрзи тероризам као што то мрзи аутор писма, АнриЛеви тражи од бразилског председника да поништи одлуку врховног суда и заустави изручење Цесареа Батистија Италији. Он оптужује италијанско правосуђе које је овог некадашњег припадника радикалних левих групација осудило на доживотну робију у његовом одсуству. Но у писму, које је објавио мадридски „Паис”, АнриЛеви се препоручује Лули и као поштовалац његовог дела и лика и као заљубљеник у Бразил. „Господине председниче, ја волим Бразил. Дивим се вашој верности идеалу правде, пише АнриЛеви, који Лулину принципијелност види као „позитиван пример за цео свет”.

Лула му, за сада, није одговорио. Али француски филозоф не одустаје од свог похода на југ. Нарочито сада када му се тло Старог континента измиче, а ни Северна Америка није више онолико шармирана његовим саветима. Неким коментаторима се чини да овај салонски мислилац мора у свом блиском друштву да има бар једног председника – жели ли да сачува титулу суперстара.