Од нашег сталног дописника

Каиро, 3. марта – На Блиском истоку се поново пуца и броје жртве. Да је ситуација озбиљна, не само у Гази, говори и чињеница да се уз обале источног Медитерана примакла флота америчких ратних бродова, док се у Бејруту посланици већ месецима свађају и не могу да изаберу председника, а ране из рата 2006. између Хезболаха у Либану и Израела још нису залечене.  

Израелске трупе повукле су се данас из Газе. Седмодневна ескалација насиља однела је више од стотину жртава на палестинској страни, од чега је барем половина цивила. Двојица израелских војника су погинула, као и један цивил, од палестинских ракета испаљених на територију јеврејске државе. Умерени палестински председник Махмуд Абас обуставио је преговоре са Израелом. Палестински преговарач Саеб Еракат изјавио је да разговори о миру, обновљени прошлог новембра у америчком граду Анаполису, могу лако бити покопани под рушевинама у Гази.

Сви се слажу да је, по већ познатом сценарију, распламсавање испровоцирао милитантни Хамас, али да је одговор Израела био исувише суров. Страдају дужни, али понајпре они недужни, на обема странама. Стигла је и оштра осуда међународне заједнице. Европска унија и генерални секретар Уједињених нација Бан Ки Мун оптужили су Израел да користи прекомерну силу у Гази. Палестинске власти затражиле су хитну седницу Арапске лиге и Организације исламске конференције.

Чини се стога да је долазак америчког државног секретара Кондолизе Рајс у уторак, најпре у Каиро, а затим и на разговоре са израелским премијером Ехудом Олмертом и палестинским председником Абасом, тако програмиран да се спасе што се спасти може од мировне иницијативе америчког председника Џорџа Буша. Наиме, конференција у Анаполису поставила је себи исувише амбициозни циљ: стварање самосталне палестинске државе до краја мандата актуелног америчког председника, почеком 2009. године.

У појасу Газе живи 1,5 милион Палестинаца. За многе од њих најновија офанзива израелске војске представља колективну казну зато што су на изборима 2006. изабрали исламистички Хамас који Израел, ЕУ и САД сматрају терористичком организацијом, зато што негира право Израелу да постоји. Палестинске власти са председником Абасом на челу прешле су због унутарпалестинских сукоба прошле године у Рамалу, на Западној обали. Газа је стављена у изолацију, што је живот ионако сиромашне заједнице учинило још тежим и компликованијим.

Арапи нису са много наде и вере отишли у Анаполис. Ипак, желели су да Израелу избију из руке један од адута – да јеврејска држава нема са ким да преговара. Тако су после седам година игнорисања и оптужби поново почели преговори. Олмерт и Абас састајали су се у међувремену сваке две недеље, упркос огромним препрекама. Палестински председник се жалио на провокативне гестове: наставак градње јеврејских насеља на спорној палестинској земљи и опстајање блокаде Газе и неких делова на Западној обали.

Посматрачи кажу да је атмосфера ипак била конструктивна. Две делегације су недавно почеле разговоре и о најосетљивијим питањима: израелским насељима на Западној обали, праву палестинских избеглица из 1948. године – када је створена држава Израел – на повратак, Јерусалиму као главном граду који би делиле две државе.

Најновија ескалација насиља прети да потпуно пресече разговоре двеју страна. Бела кућа се огласила са захтевом да насиље престане, а преговори наставе. Абасов портпарол Набил Абу Рудеина окривио је Израел за суспензију преговора, истакавши да је у „светлу израелске агресије свака комуникација безначајна”. Портпарол израелске шефице дипломатије Ципи Ливни Ари Мекел рекао је да је палестинска одлука погрешна и изразио наду да ће се преговори наставити. А председник египатског парламента Фатхи Сурур сматра да мира на Блиском истоку неће бити док се не створи независна палестинска држава са Јерусалимом као престоницом.

А како је све на Блиском истоку повезано, у међувремену су приспели и амерички ратни бродови. Ракетни разарач „УСС Кол” са крстарећим ракетама зауставио се на ивици територијалних вода Либана и Израела. Пристиже „УСС Насау”, носач хеликоптера и „си харијер” авиона који са палубе узлећу вертикално. Њега прати такозвана „ударна група” од шест бродова за блиску и даљу заштиту. На фрегатама се налази 2.800 маринаца, спремних за десант. Овим пловилима треба ускоро да се придруже и други ратни бродови, па чак и нуклеарна подморница „УСС Албани”, наводе упућени војни посматрачи.

Превладава мишљење да је, ипак, ово, пре свега, показивање мишића и слање порука, најпре Сирији, али и Ирану, да се не мешају у унутрашње ствари Либана. Респектабилно војно присуство САД, кажу, за сада само треба да делује застрашујуће, да се конфликт не би проширио. Аналитичари процењују да у овом тренутку не постоји ни воља ни спремност Вашингтона да уђе у (још) један сукоб и настави да тоне у живом песку Блиског истока.