Olgica Vojvodić i Milan Rašula na konferenciji za novinare

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb,  februara  –  Poznato je da se pripadnici nehrvatskih etničkih zajednica u današnjoj osamostaljenoj Hrvatskoj najugodnije osećaju u Istri, gde su proteklih godina bile i najmanje međunacionalne tenzije. Ovakvo iskustvo, međutim, spletom čudnih okolnosti, nažalost, nema i Olgica Vojvodić, državljanka Srbije iz Beograda, koja se pre pet godina doselila s porodicom u Istru s namerom da tamo živi.

Pošto su početkom 2006. dobili dozvolu boravka, sa suprugom Radomirom osniva firmu i preko nje u Buićima kod Poreča kupuje kuću (jedini način na koji su stranci mogli da to učine), 70.000 evra u gotovini a ostalo preko kredita. Vojvodići su još od 1986. imali kuću u Varvarima kraj Poreča, ali su se tokom ratnih godina u nju uselile hrvatske izbeglice da bi kasnije „na nepoznat način” ona postala vlasništvo Centra za socijalno staranje. Nameravali su da pokrenu sudski spor radi vraćanja ove oduzete imovine, ali su se ubrzo na njih sručili takvi životni problemi da to naprosto nije došlo na red.

Početkom 2007. godine Olgica Vojvodić je, kao što to zakon nalaže, podnela zahtev za produženje dozvole boravka i radne dozvole za firmu, ali odgovor nikako da stigne sve do prošle godine. Tada iznenada nastaju problemi. Ispostavilo se, naime, da su oboje još 2006. godine u svoje pasoše dobili nalepnice s dozvolom trajnog boravka, što je inače moguće tek posle pet godina neprekidnog boravka u RH. Policija im krajem marta 2009. privremeno oduzima pasoše da utvrdi o čemu je reč, a nisu im vraćeni sve do danas. Sumnjiče ih za falsifikat, što je nemoguće jer se radi o specijalnoj foliji koja upravo to onemogućava. A i zašto bi onda tražili produženje boravka?

Navodno su pokušavali poštom da joj dostave rešenje o odbijanju dozvole boravka i daljeg rada firme, ali je nisu našli iako je ona lično dolazila u policijsku upravu. Na kraju su to rešenje istakli na svojoj oglasnoj tabli u Poreču. Da sve bude neobičnije i apsurdnije, Olgica Vojvodić je i posle toga dolazila u istu policijsku stanicu da se raspita šta je s njenim pasošem i u kojoj je fazi postupak, na šta joj je odgovarano da je sve „u postupku rešavanja”.

Istovremeno, ima problema i s kupljenom kućom jer ju je vlasnik u međuvremenu prodao još jednoj osobi i ishodio njihovo prisilno iseljenje, čemu su prisustvovali iz porečke policije. Od teške bolesti umire joj suprug, ona je slomila nogu i lečila se u bolnici, a ćerka od silnih potresa završava na psihičkom lečenju. Prvog decembra 2009. pozvana je u policiju da vrati automobil uzet na lizing preko osnovane firme jer nisu plaćane rate, a nisu ni mogle jer mesecima nije imala oduzeti pasoš kojim je jedino mogla dokazati svoj identitet.

Obratila se za pomoć nevladinim organizacijama i Veću srpske nacionalne manjine grada Pule, koje ima i pravnu pomoć. Polovinom decembra 2009. na Prekršajnom sudu u Puli na osnovu policijske prijave proglašena je krivom i osuđena da plati 3.000 kuna (oko 413 evra) i na proterivanje iz Hrvatske na tri meseca. S njim mora i njena ćerka i unuka Kristina. Zemlju moraju da napuste do 17. februara.

Kako, nije poznato jer pasoš još nije dobila, a konzulat Srbije ne može da joj izda putnu ispravu jer od hrvatskih organa nije dobilo nikakvu informaciju šta se desilo s originalnim pasošem. „Moraju nas obaveštavati o takvim stvarima. Ne razumem kako oni misle da će konzulat izdati novu putnu ispravu ako ne zna šta se dogodilo s originalnom”, kaže o tome konzul Srbije u Rijeci Zoran Milivojević i napominje da Hrvatska ne može proterati stranu državljanku ako ona nema putnu ispravu s kojom će izaći iz zemlje.

Čudan odnos prema porodici Vojvodić proširio se i na predsednika srpskog veća Milana Rašulu zato što im je pomagao u ovoj tragičnoj zavrzlami, kao što uostalom takva veća pomažu i brojnim drugim Srbima koje su zadesili „tranzicijski” problemi u Hrvatskoj. Pre nekoliko dana pozvan je na informativni razgovor u pulsku policiju i osumnjičen da se bavi „nadripisarstvom”, odnosno da nezakonito pruža pravnu pomoć. Optužba je apsurdna, jer za takvo nešto bi trebalo da je primao novčanu naknadu, a veća nacionalnih manjina takvu pomoć pružaju besplatno i to spada u njihovu delatnost.

„Ovde se isključivo radi o neprofesionalnosti policije”, smatra Rašula i napominje: „Otići ću do Brisela s ovim slučajem, bez ikakve naknade!”

Olgica Vojvodić više ne zna šta treba da radi i šta će se na kraju desiti, a najteže joj pada što će poput nekog kriminalca morati da napusti zemlju u kojoj je sahranila supruga. „Do sada sam živela u Kini, Francuskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Tajlandu, ali ovakvo šta nigde nisam doživela”, kaže gorko.