Париски жандарми успели су бар јуче да се испетљају из недоречених клаузула Закона о забрани прекривања лица на јавним местима. Популарније познат као Закон о забрани бурке, ступио је јуче на снагу, а француска полиција је испред Нотр-Дама ухапсила три жене са велом преко лица. Разлог хапшења, како су објавили, није примена новог закона, већ „учествовање у непријављеним протестима”.

Полиција није хтела да наплати казну ни Рашиду Неказу, муслиманском активисти који је ухапшен са својом пријатељицом у никабу испред Јелисејске палате где се налази канцеларија француског председника Николе Саркозија. Овај бизнисмен жели да прода неке од својих некретнина, како би формирао фонд од два милиона евра, чиме ће рефундирати казне женама које устрају у ношењу бурки и никаба у Француској.

Уколико су тачни званични подаци да је свега 2.000 жена у целој Француској у потпуности прекривало лице, пре ступања на снагу овог закона, онда ће Рашидов фонд бити сасвим довољан за њихово обештећење. Казна за непоштовање нових прописа за жене је 150 евра.

Али оне прво морају да буду опоменуте, а полицајац никако не сме да јој сам разоткрива лице и да на лицу места утврђује њен идентитет. Може да је приведе у полицијску станицу и да тамо настави са убеђивањем. Уколико све то не помогне, следи казна и упућивање на шестомесечни курс из грађанског васпитања.

Много ће теже бити обезбедити фондове за очеве, мужеве или верске званичнике који „терају жену да се покрије на јавним местима” јер је за такве предвиђена казна од 30.000 евра и годину дана затвора. Али, овакву кривицу је готово немогуће доказати.

Оштрој дебати поводом примене новог закона придружили су се и традиционално ревносни француски полицајци. Представници синдиката полиције сматрају да је „закон изузетно тешко спроводити” јер он пре свега подразумева примену „педагогије и вештине убеђивања”.

Сила, чак и у случају да објашњавање не помогне, не долази у обзир. Примена ће од полицајца изискивати „посебну деликатност”. У центрима великих градова органи реда ће се још некако и снаћи. Али шта ако се нађу у неком предграђу са претежно муслиманским становништвом и ту пред мушкарцима који се окупљају по ћошковима почну своју „педагошку поему” са неком женом у бурки... Окупљени мушкарци ће готово сигурно реаговати у одбрану своје комшинице, а полицајци неће моћи да се повуку, кад су једном отпочели „акцију”. Инциденти су готово неизбежни. И без новог закона у предграђима француских градова често и лако плане пожар који је потом тешко зауставити.

Испада да је закон о коме се дебатовало пуне три године, и за који се после усвајања у октобру прошле године припремало још шест месеци, у ствари промашај. Француска је прва земља у Европи у којој је ступила на снагу забрана ношења бурки, а од дешавања на терену зависиће како ће остале земље поступити.

Већина немачких политичара суздржана је кад је реч о законском санкционисању, иако се слаже да бурке не треба носити на радном месту или за воланом. Шпанске власти намеравају да усвоје закон о забрани ношења бурки у владиним зградама. Белгијски парламент одлаже одлуку до краја године, док неколицина швајцарских политичара после референдума о минаретима планира да предложи и забрану ношења бурки. Сличне полемике се воде и у Скандинавији и земљама Бенелукса.

Све очи упрте су зато у Француску. Ако закон који изазива гнев најбројније муслиманске заједнице у Европи, на који је утрошено толико времена и енергије, није примењив – зашто би се онда иста грешка понављала и ван Француске.

З. Шуваковић