Кинеска политика једног детета по породици спречила је рађање најмање пола милијарде новорођенчади, али се и претворила у демографску темпирану бомбу како становништво све више стари, нагомилавајући огромне економске и социјалне проблеме.

Када је број становника у свету прешао цифру од седам милијарди, пренапрежући светске ресурсе, Кина је могла да се похвали како је смањила стопу раста на 1,5 дете, од када је уведена нова политика планирања породице 1979. године.

Без ригорозне контроле рађања, која у таквом облику није позната ни у једној другој земљи у свету, светски најмногољуднија држава би данас сигурно имала неколико стотина милиона уста више за храњење, од постојећих 1,34 милијарде.

Међутим, њена примена је довела до доста насилних злоупотреба од масовне стерилизације до абортуса у подмаклном стадијуму трудноће. Такође је дошло до појаве непожељности рађања девојчица.

Парови који су прекршили закон су кажњавани, ускраћивана им је социјална заштита, неки су завршили и у затвору, а њихова такозвана „црна деца” немају никаква права, па ни да иду у школу.

Изузетак од ових строгих прописа су етничке мањине и брачни парови на селу, који могу да иду на поправни ако прво добију девојчицу, због тешких радова на земљи.

Међутим, после три деценије демографи, социолози и економисти упозоравају на кризу која се назире јер Кина постаје једина земља у развоју у свету која ће бити суочена с проблемом да ће пре остарити него што ће се обогатити.

Кини се криза приближава „неупоредиво брже” него Европи, где је популација постепено старила у последњем веку, рекао је АФП-у демограф Кристоф Гуилмото.

У наредних пет година број људи у Кини старијих од 60 година скочиће са 178 милиона на 221 милион, или са 13,3 на 16 процената популације, према сајту партијског листа Женмин жибао. До 2050. четвртина кинеског становништва биће старија од 65 година у поређењу са само девет процената данас, објавиле су власти.

Већ данас половина кинеских 60-годишњака живи сама, што је некада било незамисливо када су четири генерације живеле под једним кровом. Данас зато постоји такозвана обрнута пирамида, где једно дете има одговорност да се стара о двоје родитеља и цетворо баба и деда. То је велика главобоља за власти, поготово што је незапосленост у порасту и што све више и више људи иде у градове у потрази за послом.

Демограф Лианг Џонгтанг каже да ће притисак порасти када Кинези рођени између 1962. и 1972. буду отишли у пензију.

„Скоро 30 милиона беба се рађало сваке године у том периоду у поређењу са шест или седам милиона данас, па можете замислити колики ће проблем имати власти”, каже он.

Кини већ недостају медицинске установе и домови за старије, као и обучени кадрови за бригу о старијим особама. Власти планирају да дуплирају број кревета у специјализованим институцијама за старе на шест милиона до 2015. али то ће покрити само садашње недостатке.

У земљи још није уведен модеран пензиони систем па само становништво у градовима може да рачуна на пензију у старости, док две трећине људи на селу може да се нада да ће добити помоћ и бригу деце, односно једног детета ако и оно већ није отишло у град.

Да ли то значи да Кина треба да укине политику једног детета?

За демографа Хе Јафу то је обавеза. „Право на репродукцију је људско право и да ли и колико деце брачни пар хоће да има, нема никакве везе с владом”, каже он.

„Чак и уколико Кина олабави политику једног детета, ја верујем да неће бити много парова који ће желети превише деце”, рекао је Хе указујући да се и парови средње класе у свету опредељују данас за мање породице.