Последња кампања Рода Благојевића

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 3. јуна – У федералној судници у Чикагу данас је почело суђење смењеном гувернеру Илиноиса Роду Благојевићу, оптуженом за „ангажман у широком кривичном делу политичке корупције”.

Оптужница има 24 тачке, које су могу сврстати у неколико категорија: превара, завера, подмићивање и рекетирање. Документација коју је приложио федерални тужилац има око девет милиона страница, међу којима су и транскрипти 500 сати Благојевићевих телефонских разговора које је прислушкивао Еф-Би-Ај, и у којима он често помиње да је његово гувернерско овлашћење да на место сенатора из Илиноиса у Конгресу, упражњено избором Барака Обаме за председника, именује неку другу личност, „вредно злата” и да „неће да га да за џабе”.

Род Благојевић (рођен 1956. као Милорад – отац му, Радослав, био је имигрант из Крагујевца, мајка Мила је из Гацка – после Џорџа Војновича, други гувернер једне америчке државе српског порекла), ухапшен је 9. децембра прошле године, али је после подизања оптужнице пуштен да се за одбрану припрема са слободе.

Изјаснио се да није крив – и формално, то није све док се не докаже супротно. „Од почетка тврдим да сам невин за све за шта ме лажно оптужују”, изјављивао је у многим интервјуима.

Минулих 19 месеци је уствари искористио за вођење своје „последње кампање” уздајући се у своју моћ убеђивања као „човек који никад није изгубио изборе”. Први пут је у Представнички дом Конгреса изабран 1992, а потом биран још два пута, као што је два пута био и победник на изборима за гувернера, човека број један Илиноиса, државе са 13 милиона становника.

Али у томе је одабрао необичну стратегију: да стално и по сваку цену буде у новинским насловима. Па је тако постао и звезда ријалити ТВ емисија, за 10.000 долара је пред камерама отпевао један шлагер Елвиса Прислија, разговарао је са сваким ко би му потурио микрофон... Суд му једино није дозволио да постане учесник „срвајвера”, јер се шоу снимао на Карибима, изван Америке. Објавио је и мемоаре под насловом „Гувернер”у којима доказује да није оптужен, већ прогањан, који међутим нису имали неког одјека.

Али поред свега тога што је у медијима описано као „циркус”, потегао је и политичке карте. Суд је додуше одбио његов захтев да се као сведок одбране појави и Барак Обама, али су на списку његових адвоката остали шеф председниковог кабинета Рам Емануел и Обамина блиска пријатељица и саветница за јавне наступе и међувладине послове Валери Џерет. Обоје су, како пише овдашња штампа, били актери „у грубом свету чикашке политике”.

Један од главних сведока оптужбе је пак Антони Тони Рецко, већ осуђен за корупцију, својевремено важан човек који је у Чикагу и Обами и Благојевићу прибављао прилоге за кампањске фондове.

Благојевићу прети укупно 415 година затвора, пошто се казне за свако дело досуђују посебно, па сабирају, али у пракси се то претвара у 20 година робијања.

Првих неколико дана процеса који ће, како се очекује, потрајати око 4 месеца, биће посвећено одабиру 12 чланова пороте и њихових заменика, а потом ће уследити изношење доказа оптужбе и одбране. Први треба да докажу да је Благојевић заиста свој високи државни положај претворио у „предузеће за пуњење сопствених џепова” (наводе се многи примери рекетирања, између осталог и случај једне државне болнице од које је тражено да за Благојевићеву кампању уплати 50.000 долара, да би јој се „пустила” средства од осам милиона која јој држава дугује за здравствено осигурање).

Благојевићеви адвокат пак треба да пороту убеде како је све то било уобичајено „политичко погађање”, а не криминал.

Суђење неће баш пријати Демократској странци, не само у Илиноису (Благојевић је из њених редова), мада оптужени није измислио корупцију у Чикагу. За исто дело, на шест година и шест месеци осуђен је и његов претходник, републикански гувернер Џорџ Рајан, од чега се републиканци још нису опоравили.

Кооптужени је и Благојевићев брат Роберт, бизнисмен из Тенесија.

Благојевић је са места гувернера опозван једногласном одлуком (59:0) Сената Илиноиса. „Суђење ће на видело изнети најгоре елементе наше политичке културе”, пише овим поводом „Чикаго трибјун”.

Милан Мишић