Преобазриви Обама

Једна промена вуче другу. После деценија подршке аутократама који су по Блиском истоку америчке стратешке интересе штитили газећи елементарна права својих народа, председник Барак Обама одлучио је да подржи демократске промене за које се боре Арапи у региону.

Амерички председник се нада да је елиминација Осаме бин Ладена, која је учврстила његову статуру код куће и по свету, шанса да се приближи Арапима који су, без његове помоћи, кренули у реформе.

Оглашавајући се – боље касно него никад – после Дана гнева, током којих су народи Блиског истока свргли двојицу диктатора, а прете још неколицини, Обама је обећао да ће помоћи демократске промене.

Говор је замишљен као најважније обраћање региону после Обаминог експозеа у Каиру јуна 2009, када је – после декаде којом су доминирали терористички напади на САД (11. септембра 2001) и рат у Ираку – позвао на „нов почетак” у односима Америке и света ислама.

Нема сумње да је Обама забринут да последице аутохтоног Арапског пролећа (са изузетком Либије) не измакну америчкој контроли.

Покушао је да се допадне свима. Већину је разочарао.

Многи Арапи сматрају да се Вашингтон предуго премишљао, посебно око Египта, па не мисле да САД сада светом водицом пошкропе њихово демократско пролеће.

Исто тако, није им потребна помоћ Вашингтона да би разумели значај и последице овог тренутка арапске историје.

Арапи од Обаме не траже анализе. Оно што од Америке очекују, мање-више сагласно, јесте да Вашингтон преузме лидерство у решавању палестинског питања.

Свестан да је израелско-палестински конфликт главни разлог антагонизма Блиског истока према Западу, Обама се примакао Палестинцима када је Израелу поручио да се врати на границе пре јунског рата 1967, како би могла да настане палестинска држава.

„Управо због нашег пријатељства (са Израелом), важно је да кажемо истину: статус кво је неодржив и Израел такође мора храбро напредовати ка трајном миру.”

Иако је порука о границама мање политички заокрет, а више сигнал Израелу да мора да буде спреман на уступке, Обама се већ јуче састао са израелским премијером, како био поновио да је битни циљ САД остао неизмењен – безбедност Израела.

Разочарани Бенјамин Нетанијаху већ је Вашингтону задао много главобоље упорним одбијањем да одустане од нових јеврејских насеља на окупираним територијама. Израелац је сада забринут због последица које по јеврејску државу може имати помирење палестинског Фатаха и Хамаса, јер са овим последњим не жели да преговара.

Упркос неуспесима које је доживео, упркос многим променама у региону – или можда баш због многих промена – Обама понавља да је обнова дуго замрзнутог мировног дијалога потребнија него икад.

Да би успео, амерички председник морао би да развеже руке, али оне су и даље поприлично увезане: прејак притисак на Израел лако може да му ускрати подршку јеврејског лобија само годину дана пре него што ће тражити нов мандат.

Онда није зачуђујуће што није понудио неке нове идеје. Превише се трудио да балансира између оних око њега који траже да Америка предводи демократске покрете региона и оних чија су прва брига национална безбедност и заштита снабдевања нафтом.

Станар Беле куће држао се обазривости која не обећава много. Испољио је подршку демократским аспирацијама региона, али потрудио се да не поремети дуготрајна партнерства, која су му потребна у борби против Ал Каиде, блокирања Ирана или због енергетских интереса.

Савезнички Бахреин критиковао је због опресије демократског покрета, али саудијског краља, чији му деспотски режим обезбеђује нафту, није поменуо.

Осврћући се на потенцијално најозбиљнији садашњи проблем – побуну у Сирији – Обама је био упадљиво уздржан. Обама није рушио председника Башара ел Асада, иако му је овај завео санкције. Понудио му је да предводи транзицију или да се, у супротном, повуче.

Саудијци и земље Персијског залива биће разочарани јер су очекивали да ће снажним притиском на Дамаск Америка показати да има јасну стратегију обуздавања иранског утицаја у региону.

Донекле могу да буду разочарани и Египћани. Мада су добили финансијску подршку, и они умногоме Техеран виде као главну препреку на палестинском фронту.

Очито је да су Обаму у случају Сирије водили шири интереси: да не квари односе са Русима и Кинезима, који су веома разочарани јер је НАТО злоупотребио њихову подршку акцијама у Либији, и не желе да допусте да се слична ствар понови у Сирији.

Како год, неке ствари су се значајно промениле између Обаминих говора у Каиру и Стејт департменту: многи на Блиском истоку сматрају да то што каже Вашингтон више и није тако важно – Арапско пролеће догодило се без помоћи Сједињених Држава.

Шест месеци откако је арапски свет експлодирао, Обама покушава да пронађе спону која би историјску трансформацију региона повезала са запуштеним мировним преговорима Израела и Палестинаца. После његовог говора, није јасно да ли он то и може.