Претерана реакција

Свет се данас, ипак, слаже бар у једном – да у много чему претерујемо. Као да једино док то понављамо – не претерујемо.
На све стране се прича, на пример, о „простирању преко губера”, изгубљеној равнотежи финансијских и нервних система. Као и о томе да „други” себе прецењују а „нас” потцењују, да су и „међу нама” прекомерне разлике и у правима и обавезама и у примањима и давањима. Па и да прекомерним усредсређивањем на сузбијање противника правимо превелику штету – сами себи.
Ово последње је убедљиво образложио њујоршки утицајни  глобалиста Фарид Закарија. Америка је „претерано реаговала” на терористичке ударе изведене 11. септембра 2001. на Њујорк и Вашингтон и тако, уз остало, преоптеретила – себе.
Отад су, у време администрације Џорџа Буша – преноси у „Њусвику” резултате истраживања објављеног у „Вашингтон посту” – у САД створене 263 организације за борбу против тероризма, буџет обавештајних служби је повећан (за 250 одсто) на бар 75 милијарди долара, а у новом Министарству домовинске безбедности запослено је 230.000 службеника. Тај нови систем, наставља, емитује 50.000 извештаја годишње, 136 дневно, а да се већина њихових података може добити и обичним „гугловањем”. У међувремену је и око 30.000 људи задужено да прислушкује телекомуникације унутар САД…
Појачавање мера националне безбедности пореметило је живот – Американаца, сугерише аутор. Најдрастичнији случај те контрапродуктивности је, наводи, забележен приликом акције за помоћ пострадалима од урагана „Катрина” у Њу Орлеансу, којима је уточиште обликовано по узору на –  затвор у Гвантанаму.
Било је и раније, зна се, сужавања грађанских слобода у ратна времена. Обнављане су по окончању ванредних стања. Али, додаје Закарија, ово је рат „без краја”…
Слична су запажања и „Њујорк тајмсовог” коментатора Френка Рича. Рат против тероризма, подсећа, неосновано је проширен на Ирак и тако подрио и имиџ и спољне безбедносне интересе Америке, чије је грађане претходно ободрио смањивањем пореза. Налази, затим, да су рат и потоња финансијска криза изникли из истог – олаког препуштања подухватима који обећавају брзу вајду а заправо доносе дугорочну штету.
Рат се испоставио као бумеранг. Уместо да, како је Вашингтон  прокламовао (после неоснованих оптужби да Багдад прави оружје за масовно уништавање), Ираку донесе демократски поредак, пренео је део тамошњих неприкладности у Америку – закључује аутор, који председнику Бараку Обами замера што том нежељеном ефекту није посветио више пажње у недавном обраћању нацији поводом повлачења главнине снага с највећег и вероватно најспорнијег бојишта данашњице.
Претерано жустра или претерано уздржана реакција на догађаје који мењају судбину нације, региона па и света, штети и другима. Поприлично је примера борбе против непријатеља у којој се штета наносила и самом себи.
Пренаглашавајући спољне опасности, совјетски блок се распао због занемаривања унутрашњих пренапрегнутости. Западни савез је доспео у кризу (око Ирака) кад је водећа сила преамбициозно помислила да ће је сви следити на сваком, макар и произвољном, кораку. Глобални финансијски систем је доживео лом кад се превише ослонио на саморегулацију тржишта и спретност астрономски плаћених специјалиста за послове високог ризика. Поверење у власти је смањено кад се увидело да су превише радиле у прилог сопственим изборним и другим потребама а премало у прилог општим интересима. Транзициони системи су запали у неприлике кад су претеривања (искључивостима или уступцима) супарника у борби за власт умањила домете неопходних реформи…
Одредити праву дозу реакције на стратешке изазове – испада највећи проблем данашњице. Најлакше је оно што се и махом догађа – претеривање. Оно превладава у ком год се правцу кренуло.
Опстаје осећај да се тако хита ка „правој мери”. Њено постојање, додуше, никад није потврђено али је она увек била инспиративна.
Иако, по иронији цењеног старијег колеге „и доброга може бити – превише”. Тврдио је, на основу личног искуства седамдесетих, да похвале „истиче се” и „нарочито се истиче” кулминирају оценом – „узалуд се истиче”. Био је, наиме, дуго жртва – претеране реакције ондашње власти, јер је био „прерано у праву”…
Момчило Пантелић