Специјално за „Политику“

Турска је добила нову владу коју је трећи пут заредом формирала већ деценију доминантна Партија правде и развоја.

Премијер Реџеп Тајип Ердоган је у кабинету углавном задржао позната лица, што наговештава да не треба очекивати заокрете у политици земље. Од укупно 26 чланова владе, укључујући и премијера, двадесет су проверени кадрови који држе кључне ресоре.

Ахмет Давутоглу је задржао фотељу шефа дипломатије. Спољна политика ће се и даље држати два приоритета: прво, приближавање Европској унији, друго, суочавање са новим изазовима у суседству.

Највећа новина у новом кабинету јесте одлука премијера да први пут формира министарство за сарадњу са ЕУ. На његовом челу је Егемен Багис, који је и досад био главни преговарач са Бриселом. То потврђује да Анкара жели да оживи приступне преговоре са ЕУ који већ шест година тапкају у месту.

Показује се већ да то неће ићи лако пошто пут за приближавање Анкаре Бриселу води преко Никозије, која средином идуће године треба да преузме функцију председавајућег ЕУ.

Давутоглу је у среду, током сусрета са комесаром ЕУ за проширење Штефаном Филеом, запретио да ће Анкара замрзнути односе са Бриселом уколико кипарски Грци „наставе да одлажу преговоре“ о решењу кипарског питања. Он је прецизирао да Турска не може да прихвати да ЕУ под председавањем Кипра буде посредник.

„Не мислимо да односи између ЕУ и Турске могу да се одржавају под председништвом јужног Кипра, без решења (кипарског питања)“, изјавио је Давутоглу у Анкари.

На другој страни, „арапско пролеће” ставило је на проверу Давутоглуову политику „нултог проблема у региону”. Посебну забринутост изазива криза у суседној Сирији са којом Турска дели границу од 800 километара.

Премијер Ердоган је у предизборној кампањи најавио два приоритета у раду своје владе. Наставак убрзаног привредног развоја земље, како би Турска 100. годишњицу проглашења републике 2023. дочекала као десета економска сила света. Други приоритет је доношење новог устава који треба да замени важећи који је писан после војног удара 1980.

Ердоган ће морати да обезбеди подршку неке од опозиционих партија, како би могао да се распише плебисцит. То, међутим, нећи ићи ни лако ни брзо пошто владајућа Партија правде и развоја, коју опозиција оптужује за исламизам, има различите ставове о многим питањима која треба да се мењају у уставу. Поготово када је реч о побољшању положаја верских и етничких група, на чему се инсистира у Бриселу.

У предизборној кампањи премијер Ердоган је најавио да размишља о увођењу председничког система у Турској, попут оног који постоји у Америци. Политички противници сматрају да тако себи већ пројектује нову фотељу, што он не потврђује, али и не демантује. Недавно је додуше изјавио да ће му ово бити последњи (трећи) мандат као премијера.

Нова влада је без проблема добила глас поверења у Меџлису, што се и очекивало пошто има 327 од укупно 550 посланика. Рутинска церемонија је, међутим, остала у сенци бојкота 36 курдских посланика који одбијају да пређу праг парламента и положе заклетву. Уместо тога, они су се окупили у Дијарбакиру, месту на југоистоку земље, где живи већина припадника тог народа.

Курди на тај начиња протестују јер је изборни савет скинуо с парламентарне листе једног њиховог посланика, који је раније осуђен због сумњивих веза са курдским побуњеницима.

У влади се надају да ће се Курди вратити у парламент када почне јесење заседање Меџлиса. То ће, међутим, умногоме зависити од тога колико ће премијер Ердоган бити спреман да прихвати њихове захтеве за већу аутономију, пре свега на локалном нивоу.