Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 5. марта – Иако без великог практичног домета, јер је необавезујућа и питање је да ли ће бити стављена на дневни ред Представничког дома Конгреса, једна резолуција усвојена јуче Комитету за спољне послове изазвала је тренутну кризу у односима између Америке и њеног НАТО партнера и главног савезника у муслиманском свету, Турске.

Поменути комитет је тесном већином, 23:22, изгласао да је масовно убијање хришћанских Јермена, њих око милион и по, од стране Турака муслимана, у хаотичном периоду распадања Отоманског царства 1915–1916 било „геноцид”. Слична резолуција у истом овом телу усвојена је, са нешто убедљивијом већином, и 2007, али никад није стављена на дневни ред Представничког дома, јер је то, снажним лобирањем, спречила администрација председника Буша.

Слична судбина вероватно очекује и најновији папир, али је упркос томе он повод за мини-драму у односима Вашингтона и Анкаре, коју, предвиђајући јучерашње гласање, нису успели да спрече ни председник Обама који је у среду телефонирао турском шефу државе да би подржао историјско помирење са Јерменијом, нити државна секретарка Хилари Клинтон, која је узалудно апеловала на председника Комитета да се одустане од гласања.

Турска је одмах повукла свог амбасадора у Анкару, „на консултације”, што јесте оштра, али не и најоштрија форма дипломатског протеста. У својој изјави премијер Ердоган је резолуцију осудио због тога „што турској нацији приписује злочин који није починила”.

Иако већина историчара сматра да су догађаји од пре скоро једног века заиста геноцид, таквим га званично сматра и 20 држава, међу којима су и Француска и Канада, турски став је да је у питању био грађански сукоб у којем је страдало између 300.000 и пола милиона Јермена и исто толико Турака.

Овај заплет је дошао у прилично незгодно време, када је Вашингтону потребна кооперативност Анкаре у Савету безбедности, где је Турска тренутно нестална чланица, да би се изгласале санкције Ирану због његовог нуклеарног програма. А да Анкара има карте за овај дипломатски покер, постаје јасно и кад се изме у обзир да је на њеној територији кључна америчка база за операције у Ираку и Авганистану.

Све америчке владе, укључујући ту и Обамину, због тога су биле принуђене да балансирају између принципа и прагматизма. Само бављење догађајем са почетка прошлог века данас иначе је у функцији унутрашње политике: председавајућем Комитета за спољне послове Хауарду Берману, у његовој изборној јединици у Лос Анђелесу, и те како су важни гласови јерменске дијаспоре, премда се он позива на „моралну обавезу Америка, као лидера у промоцији људских права, да осуди овај злочин”.

То што су и Обама и Клинтонова осудили овај потез дела Конгреса, Турке не мора много да импресионира, јер су обоје као сенатори отворено говорили да је масовно убијање Јермена био геноцид. Кад је прошле године посетио Турску и тамо одржао важан говор, Обама није међутим изустио ту осетљиву реч, али је такође приметно да се, за разлику од сличне ситуације у Бушово време, администрација овога пута држала некако по страни.

Не очекује са де ће криза савезника ескалирати до нежељених димензија – и Турској је потребна Америка, као и Америци Турска, али може да буде непријатних епизода. Јучерашње гласање већ је, наиме, забринуло велике актере војноиндустријског комплекса – „Локид Мартин”, „Рајтеон”, „Боинг” и „Нортроп” – да би ово могло да доведе у питање њихове послове, испоруке другој по величини армији НАТО-а хликоптера, ракета и борбених авиона. Принципи јесу важни, али је профит још важнији.

Милан Мишић