Heroji „sektora 60” Foto M. Mišić

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 14. novembra – U petak je kiša lila kao iz kabla, ali na ulazu u Arlington bila je uobičajena gužva: đačke ekskurzije, turisti i ožalošćeni su na najpoznatije američko groblje došli svako iz svojih razloga: iz radoznalosti, na poslednji ispraćaj ili i u posetu večnoj kući bližnjih.

Groblje koje se prostire u impresivnom, savršeno održavanom parku na preko 250 hektara nalazi se na desnoj obali reke Potomak, baš preko puta centra američke prestonice i njenih glavnih obeležja, Linkolnovog memorijala, obeliska posvećenog Džordžu Vašingtonu i ostalih znamenitosti koje popunjavaju elegantan pejzaž na čijem su drugom kraju glavna zdanja američke vlasti, Kapitol (Kongres) i Bela kuća. U neposrednom susedstvu je i štab američke vojne sile, Pentagon.

Pre nego što je postao „sveta zemlja” nacije, ovaj prostor je, u prvih šezdesetak godina 19. veka bio imanje usvojenog praunuka „oca nacije” i prvog američkog predsednika Džordža Vašingtona, da bi, u vreme kada izbija građanski rat, tapiju na njega držala čukununuka Vapingtonove druge žene, čiji je suprug bio general Robert Li, zapovednik konfederacije secesionističkih robovlasničkih država.

U ruke federalnih vlasti Arlington prelazi nekom vrstom državne otimačine, pošto gospođa Li, zbog ratnih prilika, nije mogla da se pojavi i plati 92,07 dolara razrezanog poreza. Lijevi će pokrenuti spor sa državom zbog toga, ali da bi sprečila njihov povratak na imanje, vojska unionista je na njemu počela da sahranjuje svoje pale iz rata u kome je pobedila, ali uz strašnu cenu: oko 620.000 poginulih vojnika i nebrojeno civila.

Počela – i nastavila. Istorija ovog imanja pre nego što je na njemu, 1864, iskopan prvi grob danas je u senci onoga što je postalo nakon toga. Mesto koje svedoči o istoriji – kroz njene žrtve.

U petak, po kiši koja nije prestajala ceo dan, bilo je 28 sahrana. Prva je počela u devet,a poslednja je obavljena u tri. Juče i danas u Arlingtonu nema „osnovne delatnosti”, otvoreno je samo za posete, mrtvima i istoriji. Sutrase opet tridesetak novih „doseljava” u ovaj večni grad u kojem je danas oko 320.000 nadgrobnih spomenika – i svake godine im se pridoda 6.400 novih.

Kao i svi koji ovuda dolaze prvi put, i ja sam prvo otišao do najpoznatijeg i najposećenijeg: groba 35. američkog predsednika Džona F. Kenedija, čija je sahrana, pre 46 godina, prvi i poslednji ispraćaj jednog šefa države koji je nacija pratila u direktnom TV prenosu, Arlington stavila u centar interesovanja nacije i udvostručila broj posetilaca godišnje: sa dva, na četiri miliona.

Kenedijev grob je na nekoj vrsti posebne terase neposredno ispod uzvišenja na kojem je kuća, danas muzej, prvobitnih vlasnika imanja. Najveći prostor zauzimaju mermerni ovali na kojima su uklesani citati iz njegovih najčuvenijih govora, uključujući i onaj u kojem građanima poručuje da se ne pitaju „šta Amerika može da učini za njih nego šta oni mogu da učine za Ameriku”.

Na grobu, na kome gori „večniplamen”, položena je horizontalno nevelika ploča sa njegovim imenom. Pored njegove je i pločaiste veličine njegove gotovo ništa manje slavne supruge sa svim njenim prezimenima: Li Bovije Kenedi Onazis, uz dve manja obeležja da tu počivaju i njihovo dvoje rano preminule dece.

Nedaleko odatle su skromna obeležja još dvojice pripadnika najčuvenije i najtragičnije političke porodice Amerike: braće Roberta, takođe, ubijenog u atentatu, i minulog avgusta preminulog Edvarda. Na travnjaku su samo neveliki beli krstovi, sa prigodnim položenim pločama na kojima su uklesana imena.

Nisu svi grobovi skromni u Arlingtonu, premda preovladavaju besprekorno ustrojeni redovi nevelikih belih spomenika, na kojima su uklesani ime, čin, odlikovanja, godina rođenja i smrti, kao i rat u kojem je neko služio ili u njemu poginuo.

Premda imaju pravo da na ovom groblju budu sahranjene i važne nacionalne ličnosti (ali su ovde grobovi samo dva predsednika, Kenedija i Tafta), Arlington je prvenstveno vojnog groblje. Kao takvo, svedoči o ratnoj prošlosti – ali i ratnoj sadašnjosti Amerike.

Ovo poslednje se vidi na „sektoru 60”, danas verovatno najžalosnijem mestu u zemlji, u kojem se svakodnevno kopaju (i odmah posle sahrane zatravljuju) nove humke. Ovde se naime, uz vojne počasti, sahranjuju poginuli u Iraku i Avganistanu.

Ne svi nego samo oni čije porodice žele da njihovim palim sinovima, kćerima ili očevima baš ovde bude večna kuća, gde su svi, bez obzira u kakvom su ratu bili, ovekovečeni kao pali za pravednu stvar, za slobodu (ne obavezno američku) i hrabri heroji.

U petak je u „sektoru 60” bilo ukupno 623 nadgrobnih spomenika palima u operacijama „Iračka sloboda” i „Postojana sloboda” (Avganistan). Pored mnogih je sveže cveće, ponegde i baloni, rođendanske čestitke, pobodena zastavica... Podsetnik na cenu ljudskih žrtava u ratovima koje vodi današnja Amerika.

U „sektoru 60” u prošlu sredu, na Dan veterana, vrhovni komandant, predsednik Obama, nakratko je, ožalošćenim porodicama koje su u tom momentu bile tamo, bio i „vrhovni utešitelj”. I on je, kao i ja u petak, sigurno video da je dobar deo travnjaka „sektora 60” neiskorišćen i da su „radovi u toku”.

Jer ovaj deo Arlingtona nije toliko žalostan zbog onih koji su već tamo – kao profesionalni vojnici znali su da je pogibija rizik posla koji su odabrali – već zbog onih koji će tek doći. Obama naime tek treba da odlučio koliko će novih vojnika da pošalje u Avganistan, znajući sasvim dobro da ne može svima da garantuje da će se odande živi vratiti...