Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 14. новембра – У петак је киша лила као из кабла, али на улазу у Арлингтон била је уобичајена гужва: ђачке екскурзије, туристи и ожалошћени су на најпознатије америчко гробље дошли свако из својих разлога: из радозналости, на последњи испраћај или и у посету вечној кући ближњих.

Гробље које се простире у импресивном, савршено одржаваном парку на преко 250 хектара налази се на десној обали реке Потомак, баш преко пута центра америчке престонице и њених главних обележја, Линколновог меморијала, обелиска посвећеног Џорџу Вашингтону и осталих знаменитости које попуњавају елегантан пејзаж на чијем су другом крају главна здања америчке власти, Капитол (Конгрес) и Бела кућа. У непосредном суседству је и штаб америчке војне силе, Пентагон.

Пре него што је постао „света земља” нације, овај простор је, у првих шездесетак година 19. века био имање усвојеног праунука „оца нације” и првог америчког председника Џорџа Вашингтона, да би, у време када избија грађански рат, тапију на њега држала чукунунука Вапингтонове друге жене, чији је супруг био генерал Роберт Ли, заповедник конфедерације сецесионистичких робовласничких држава.

У руке федералних власти Арлингтон прелази неком врстом државне отимачине, пошто госпођа Ли, због ратних прилика, није могла да се појави и плати 92,07 долара разрезаног пореза. Лијеви ће покренути спор са државом због тога, али да би спречила њихов повратак на имање, војска униониста је на њему почела да сахрањује своје пале из рата у коме је победила, али уз страшну цену: око 620.000 погинулих војника и небројено цивила.

Почела – и наставила. Историја овог имања пре него што је на њему, 1864, ископан први гроб данас је у сенци онога што је постало након тога. Место које сведочи о историји – кроз њене жртве.

У петак, по киши која није престајала цео дан, било је 28 сахрана. Прва је почела у девет,а последња је обављена у три. Јуче и данас у Арлингтону нема „основне делатности”, отворено је само за посете, мртвима и историји. Сутрасе опет тридесетак нових „досељава” у овај вечни град у којем је данас око 320.000 надгробних споменика – и сваке године им се придода 6.400 нових.

Као и сви који овуда долазе први пут, и ја сам прво отишао до најпознатијег и најпосећенијег: гроба 35. америчког председника Џона Ф. Кенедија, чија је сахрана, пре 46 година, први и последњи испраћај једног шефа државе који је нација пратила у директном ТВ преносу, Арлингтон ставила у центар интересовања нације и удвостручила број посетилаца годишње: са два, на четири милиона.

Кенедијев гроб је на некој врсти посебне терасе непосредно испод узвишења на којем је кућа, данас музеј, првобитних власника имања. Највећи простор заузимају мермерни овали на којима су уклесани цитати из његових најчувенијих говора, укључујући и онај у којем грађанима поручује да се не питају „шта Америка може да учини за њих него шта они могу да учине за Америку”.

На гробу, на коме гори „вечнипламен”, положена је хоризонтално невелика плоча са његовим именом. Поред његове је и плочаисте величине његове готово ништа мање славне супруге са свим њеним презименима: Ли Бовије Кенеди Оназис, уз две мања обележја да ту почивају и њихово двоје рано преминуле деце.

Недалеко одатле су скромна обележја још двојице припадника најчувеније и најтрагичније политичке породице Америке: браће Роберта, такође, убијеног у атентату, и минулог августа преминулог Едварда. На травњаку су само невелики бели крстови, са пригодним положеним плочама на којима су уклесана имена.

Нису сви гробови скромни у Арлингтону, премда преовладавају беспрекорно устројени редови невеликих белих споменика, на којима су уклесани име, чин, одликовања, година рођења и смрти, као и рат у којем је неко служио или у њему погинуо.

Премда имају право да на овом гробљу буду сахрањене и важне националне личности (али су овде гробови само два председника, Кенедија и Тафта), Арлингтон је првенствено војног гробље. Као такво, сведочи о ратној прошлости – али и ратној садашњости Америке.

Ово последње се види на „сектору 60”, данас вероватно најжалоснијем месту у земљи, у којем се свакодневно копају (и одмах после сахране затрављују) нове хумке. Овде се наиме, уз војне почасти, сахрањују погинули у Ираку и Авганистану.

Не сви него само они чије породице желе да њиховим палим синовима, кћерима или очевима баш овде буде вечна кућа, где су сви, без обзира у каквом су рату били, овековечени као пали за праведну ствар, за слободу (не обавезно америчку) и храбри хероји.

У петак је у „сектору 60” било укупно 623 надгробних споменика палима у операцијама „Ирачка слобода” и „Постојана слобода” (Авганистан). Поред многих је свеже цвеће, понегде и балони, рођенданске честитке, пободена заставица... Подсетник на цену људских жртава у ратовима које води данашња Америка.

У „сектору 60” у прошлу среду, на Дан ветерана, врховни командант, председник Обама, накратко је, ожалошћеним породицама које су у том моменту биле тамо, био и „врховни утешитељ”. И он је, као и ја у петак, сигурно видео да је добар део травњака „сектора 60” неискоришћен и да су „радови у току”.

Јер овај део Арлингтона није толико жалостан због оних који су већ тамо – као професионални војници знали су да је погибија ризик посла који су одабрали – већ због оних који ће тек доћи. Обама наиме тек треба да одлучио колико ће нових војника да пошаље у Авганистан, знајући сасвим добро да не може свима да гарантује да ће се оданде живи вратити...