Специјално за „Политику“
Москва, 11.  децембра – Нови руски патријарх биће хиротонисан 1. фебруара идуће године, одлучио је Свети синод РПЦ на заседању у Светоданиловском манастиру. Према уставу цркве донетом пре осам година, патријарх московски и целе Русије бира се на Помесном сабору коме присуствују „архијереји, представници клера, монаси и световњаци”. По правилу, Сабор на коме ће се изабрати нови поглавар Рускецркве мора бити сазван најкасније шест месеци после смрти последњег патријарха. Синод је, међутим, одлучио да се поступак не одлаже и заказао Сабор за 27, 28, и 29. јануар. Следећа два дана биће посвећена припреми за интронизацију (устоличење) новог патријарха, која ће бити обављена 1. фебруара.

Број учесника и начин како ће радити Помесни сабор одредиће 25. јануара Архијерејски сабор који ће трајати два дана. Митрополит Кирил биће на челу комисије за припрему Помесног сабора и председавати самом Сабору. За секретара је одређен „управник послова Патријаршије” (што је аналогно шефу председничке администрације у световном животу) митрополит калушки и боровски Климент. Поред њих, у комисију за припрему Архијерејског и Помесног сабора ушло је још 28 делегата које је изабрао Свети синод, укључујући и оне који се сматрају могућим наследницима Алексија Другог, као и представнике РПЦ из иностранства.

Свака епархија делегираће за Помесни сабор три члана на начин који сама изабере. Једино је обавезно да на челу делегације буде руководилац епархије. У раду Сабора ће учествовати и представници РПЦ у иностранству, тако да ће бити више од 700 делегата.

Иако се нико из Руске цркве не изјашњава о томе ко ће сести на упражњени трон, медији спекулишу са неколико личности међу којима су најважнији митрополити Кирил и Климент.

Процес избора поглавара РПЦ много је теже прогнозирати него политичке процесе који се одвијају пред очима јавности. Митрополит Кирил је већ упозорио да се не упоређује бирање патријарха са политичким кампањама: „За разлику од државних кампања за избор лидера, црквене се обично обављају тако да поступци усмерени на избор патријарха никако не ослабе везе љубави и јединственог мишљења.”

Чињеница да је Кирил много више у јавности због природе свог посла, „министар иностраних послова” РПЦ, и да га народ много више зна из јавних наступа, него Климента који се бавио унутрашњом организацијом цркве, губи значај пред фактом да за новог патријарха неће гласати народ већ архијереји, а они сви одлично знају Климента и имали су више прилике да сарађују с њим. Може се догодити да и РПЦ у иностранству предложи свог кандидата, мада његове шансе нису превелике. Није занемарљив, иако је потпуно невидљив, ни фактор државе. Иако је у Русији држава одвојена од цркве, везе су за време патријарха Алексија биле веома чврсте. Преминули патријарх био је велики дипломата и умео је вешто да балансира између конзервативног и либералног крила цркве, да успоставља и одржава добре односе са осталим конфесијама чији број у Русији није мали. Уколико би Кирил сео на патријаршијски трон, уз сав свој либерализам и добре односе са другим конфесијама, сигурно би доследније покушао да спроводи политику појачања црквене пропаганде, бављење проблемима руског друштва, настојао би на увођењу православља као предмета у средње школе, укратко, на већем учешћу цркве у друштвеном животу. Традиционалисти би се више усмерили на унутарцрквене проблеме, рад цркве би био мање јаван, а „конзервативни” Климент би се могао показати и као либералнији – управо је он аутор компромисног решења да се у школе уведе „духовно морално васпитање”, што значи – етика за атеисте, а избор религиозне наставе за вернике разних конфесија. Познат је и као организатор божићних читања у Кремљу која су сваке године привлачила пажњу политичара, јавности и медија...

Мишљења о томе која од те две опције више одговара световној власти, различита су. С једне стране, Кремљу је била драгоцена помоћ патријарха Алексија Другог у мобилизацији руског народа, у борби за враћање моралних вредности у друштву које се распадало и у једном тренутку готово потонуло у анархију, безакоње и неморал. С друге стране, претерани утицај цркве не може пријати световном руководству. Управо зато је АлексијеДруги као дипломата и компромисна личност потпуно одговарао Кремљу, па има мишљења да сувише самостални Кирил није подобан, за разлику од Климента. Ни избор неког трећег не би био велико изненађење.

С обзиром на то да ниједан од митрополита није изјавио да би желео да заузме трон Алексија Другог, нити је ико дао неку програмску изјаву, списак кандидата, као и „супарништво” између двојице највише помињаних, више је бујна машта него стварно стање ствари. Исто као што су етикете „либерал” (за Кирила) и конзервативни (за Климента) натегнуте.

У сваком случају, кандидат за патријарха мора да одговара следећим захтевима, према Уставу РПЦ:

Да буде архијереј Руске православне цркве, да има високо богословско образовање, велико искуство управљања епархијом, да буде привржен канонском поретку, да има добру репутацију и поверење јерарха, клера и народа, да има углед и ван цркве и да је старији од 40 година.