Gruzija se sprema za novu revoluciju. Ovaj put manje „obojenu” od one iz 2004. posle koje je na čelo države došao sadašnji predsednik Mihail Sakašvili. Kako su, naime, najavili pripadnici opozicionih partija, Sakašviliju, miljeniku Zapada, ostavljeno je deset dana da raspiše referendum o vanrednim predsedničkim izborima. „Pošto predsednik ne pokazuje nameru da svojevoljno napusti sadašnju funkciju, dajemo mu rok od deset dana da raspiše referendum i obavesti građane o toj odluci”, saopštila je grupa „Alijansa za Gruziju” na čijem čelu se nalazi Iraklij Alasanija, bivši stalni predstavnik kavkaske republike u Ujedinjenim nacijama. „Ukoliko naši zahtevi ne budu ispoštovani uzećemo sebi pravo da delujemo u interesu naroda i države”, saopštio je Alasanija na konferenciji za štampu, održanoj u ponedeljak.

Vođa opozicione partije Put Gruzije Salome Zurabišvili, inače bivši ministar inostranih poslova, bila je još konkretnija. Prema njenim rečima, ukoliko Sakašvili do 9. aprila ne podnese ostavku i ne budu iz korena pročešljane sve izborne strukture, narod će se dići na mitinge. A onda je svašta moguće.

Uzgred, prema važećem ustavu, Mihail Sakašvili bi na čelu države trebalo da ostane do 2013. godine.

Ruže više ne cvetaju

Gruzijski predsednik već duže vreme ne uspeva da nađe zajednički jezik sa opozicijom. U jednom trenutku (novembra 2007) ovaj nesporazum se pretvorio u otvoreni sukob u kojem Sakašvili nije prezao da koristi policiju i svu tehnologiju kojom čuvari reda raspolažu. Bilo je tada krvavih glava, masovnih hapšenja, suzavca, vodenih topova... U jednom trenutku je uvedeno i vanredno stanje. Sve se, međutim, završilo predsedničkim izborima na kojima razjedinjeni opozicioni lideri, jednostavno, nisu imali šta da traže. Gruzija je nastavila put započet „revolucijom ruža”.

Ovaj put, međutim, situacija je u mnogo čemu drugačija. Od trenutka kada je reizabran na predsedničku funkciju (6. januara 2008) Sakašviliju ruže slabo cvetaju. U avgustu je glatko izgubio rat protiv Rusije i ostao bez važnih republika – Južne Osetije i Abhazije. Uz to, izgubio je imidž demokrate kakav je svetu medijski nametnut 2004. Njegovo plahovito i nepredvidivo ponašanje u vreme ratnog sukoba pružilo je svetu sasvim novu sliku – Sakašvilija koji ne poštuje ni protivnike ni saveznike, nervozno žvaće sopstvenu kravatu i otvoreno pokazuje emotivnu neuravnoteženost. 

Nova nevolja navalila se na Sakašvilija odlaskom sa funkcije američkog predsednika Džordža Buša. Nije, naime, tajna da je „ružičasti revolucionar” Bušovo političko čedo. Prirodno je stoga što je neomiljenost bivšeg stanara vašingtonske Bele kuće, posebno izražena pri kraju njegovog mandata, dotakla i učenika iz Tbilisija. Obojica su verovali da Gruzija može da postane jak vojni igrač u regionu i obojica su – pogrešili. Novi predsednik SAD Barak Obama izgleda ne namerava da upadne u istu zamku. Mada je zvanično podržao celovitost kavkaske republike, dalje od toga, za sada, nije išao.

Ni evropski saveznici više nisu skloni Sakašvilijevoj viziji „demokratije” iz 2004. Shvativši da su zbog neodgovornog delovanja jednog političara sa Kavkaza i drugog, jednako neodgovornog, iz Vašingtona, opasno narušili komunikaciju sa strateškim ekonomskim partnerom Rusijom, u EU su malo povukli kočnicu.

Sakašvili se tako našao na čistini, bez javne podrške međunarodne zajednice i, manje javne (novac, naoružanje i vojni instruktori), iz krugova američke administracije. A upravo tu opozicija ima čemu da se nada. Jer, reč je o bivšim visokim predstavnicima državne vlasti koji su i ranije bili u kontaktima sa stranim sponzorima, a sada samo oživljavaju nekadašnja prijateljstva.

Dokaz demokratičnosti

Sakašviliju u prilog ide to što Gruzija, za sada, nije teško osetila posledice globalne ekonomske krize. Ipak, i sam predsednik je neki dan u jednom intervjuu istakao da u izlasku iz privrednih teškoća svakako računa na širokogrudost međunarodnih finansijskih institucija. On igra i na poslovičnu rascepkanost opozicionog pokreta. Jer onoga trenutka kada krene priča o mogućem nasledniku, na videlo izlaze pojedinačni interesi. Tako je bilo do sada.

I na kraju, gruzijski predsednik na veoma specifičan način tumači demokratičnost svoje vladavine. Dokaz da radi kako valja, po njemu, jeste činjenica da su mu svi opozicioni lideri u nekom trenutku bili saradnici. Nino Burdžanadze je godinama bila predsedavajući parlamenta, Zurab Nogaideli premijer, Salome Zurabišvili šef diplomatije, Iraklij Alasanija predstavnik u UN...

Kako sam reče u pomenutom intervjuu: „Zar ima veće demokratije nego kada neko iz vlasti odluči da se te vlasti odrekne!” Sebe u tom smislu nije pominjao.