(Карикатура Д. Стојановић)

Грузија се спрема за нову револуцију. Овај пут мање „обојену” од оне из 2004. после које је на чело државе дошао садашњи председник Михаил Сакашвили. Како су, наиме, најавили припадници опозиционих партија, Сакашвилију, миљенику Запада, остављено је десет дана да распише референдум о ванредним председничким изборима. „Пошто председник не показује намеру да својевољно напусти садашњу функцију, дајемо му рок од десет дана да распише референдум и обавести грађане о тој одлуци”, саопштила је група „Алијанса за Грузију” на чијем челу се налази Ираклиј Аласанија, бивши стални представник кавкаске републике у Уједињеним нацијама. „Уколико наши захтеви не буду испоштовани узећемо себи право да делујемо у интересу народа и државе”, саопштио је Аласанија на конференцији за штампу, одржаној у понедељак.

Вођа опозиционе партије Пут Грузије Саломе Зурабишвили, иначе бивши министар иностраних послова, била је још конкретнија. Према њеним речима, уколико Сакашвили до 9. априла не поднесе оставку и не буду из корена прочешљане све изборне структуре, народ ће се дићи на митинге. А онда је свашта могуће.

Узгред, према важећем уставу, Михаил Сакашвили би на челу државе требало да остане до 2013. године.

Руже више не цветају

Грузијски председник већ дуже време не успева да нађе заједнички језик са опозицијом. У једном тренутку (новембра 2007) овај неспоразум се претворио у отворени сукоб у којем Сакашвили није презао да користи полицију и сву технологију којом чувари реда располажу. Било је тада крвавих глава, масовних хапшења, сузавца, водених топова... У једном тренутку је уведено и ванредно стање. Све се, међутим, завршило председничким изборима на којима разједињени опозициони лидери, једноставно, нису имали шта да траже. Грузија је наставила пут започет „револуцијом ружа”.

Овај пут, међутим, ситуација је у много чему другачија. Од тренутка када је реизабран на председничку функцију (6. јануара 2008) Сакашвилију руже слабо цветају. У августу је глатко изгубио рат против Русије и остао без важних република – Јужне Осетије и Абхазије. Уз то, изгубио је имиџ демократе какав је свету медијски наметнут 2004. Његово плаховито и непредвидиво понашање у време ратног сукоба пружило је свету сасвим нову слику – Сакашвилија који не поштује ни противнике ни савезнике, нервозно жваће сопствену кравату и отворено показује емотивну неуравнотеженост. 

Нова невоља навалила се на Сакашвилија одласком са функције америчког председника Џорџа Буша. Није, наиме, тајна да је „ружичасти револуционар” Бушово политичко чедо. Природно је стога што је неомиљеност бившег станара вашингтонске Беле куће, посебно изражена при крају његовог мандата, дотакла и ученика из Тбилисија. Обојица су веровали да Грузија може да постане јак војни играч у региону и обојица су – погрешили. Нови председник САД Барак Обама изгледа не намерава да упадне у исту замку. Мада је званично подржао целовитост кавкаске републике, даље од тога, за сада, није ишао.

Ни европски савезници више нису склони Сакашвилијевој визији „демократије” из 2004. Схвативши да су због неодговорног деловања једног политичара са Кавказа и другог, једнако неодговорног, из Вашингтона, опасно нарушили комуникацију са стратешким економским партнером Русијом, у ЕУ су мало повукли кочницу.

Сакашвили се тако нашао на чистини, без јавне подршке међународне заједнице и, мање јавне (новац, наоружање и војни инструктори), из кругова америчке администрације. А управо ту опозиција има чему да се нада. Јер, реч је о бившим високим представницима државне власти који су и раније били у контактима са страним спонзорима, а сада само оживљавају некадашња пријатељства.

Доказ демократичности

Сакашвилију у прилог иде то што Грузија, за сада, није тешко осетила последице глобалне економске кризе. Ипак, и сам председник је неки дан у једном интервјуу истакао да у изласку из привредних тешкоћа свакако рачуна на широкогрудост међународних финансијских институција. Он игра и на пословичну расцепканост опозиционог покрета. Јер онога тренутка када крене прича о могућем наследнику, на видело излазе појединачни интереси. Тако је било до сада.

И на крају, грузијски председник на веома специфичан начин тумачи демократичност своје владавине. Доказ да ради како ваља, по њему, јесте чињеница да су му сви опозициони лидери у неком тренутку били сарадници. Нино Бурџанадзе је годинама била председавајући парламента, Зураб Ногаидели премијер, Саломе Зурабишвили шеф дипломатије, Ираклиј Аласанија представник у УН...

Како сам рече у поменутом интервјуу: „Зар има веће демократије него када неко из власти одлучи да се те власти одрекне!” Себе у том смислу није помињао.