Франсоа Оланду, социјалистичком кандидату за председника Француске, пао је камен са срца, јер сва је прилика да ће његов главни ривал у првој и другој рунди изборне трке бити актуелни француски председник. Никола Саркози није то отворено потврдио када је прексиноћ узурпирао ударни термин на свих шест канала француске телевизије, али је изнео програм који има намеру да почне да спроводи тек на јесен. Већ у мају, када се изброје гласови, знаће се ко је нови председник Француске.

То неће бити Никола Саркози, ако је веровати анкетама које указују да ће у првом кругу Оланд за пет-шест процената претећи актуелног председника, док ће га у другом кругу убедљиво потући са шездесет одсто гласова. Зато је Оланду и лакнуло, јер када би Саркози одустао од трке за други председнички мандат, и своје место уступио неком другом политичару са десног центра, из његове Уније за народни покрет (УМП), вероватно би социјалиста морао много више да се помучи како би га победио.

У непогодним условима, када је еврозона у кризи, а Француска изгубила свој дуго чувани кредитни рејтинг троструког А, не може да се искључи ниједан необични обрт, па ни нагла промена француског расположења у прилог Саркозију.

Председник Француске управо игра на озбиљност кризе која не трпи неискуство. Алудира на Оланда, не помињући га по имену, јер овај социјалиста никада раније није био ни на једном значајнијем државничком месту.

Европа, по Саркозију, није више на ивици амбиса, али је криза и даље „крајње озбиљна”. Подизањем пореза на додату вредност са 19,6 на 21,2 одсто (од октобра) председник Француске планира да обезбеди средства којим би олакшао живот послодавцима са више од 250 запослених. Од новца скупљеног већим ПДВ-ом, Саркози би смањио трошак послодаваца за сваког запосленог. Радници не би добили никакву повишицу, а укинула би се и тековина тридесетпеточасовне радне недеље, на коју су Французи посебно поносни. Сви би, по Саркозијевом рецепту, радили више, за исте паре, и тако би постали конкурентнији са Немачком.

Најјача економија Европе за Саркозија је пример за углед. Французе није зачудило то што ће Меркелова, како је објављено и пре него што је Саркози отпочео своју трку, активно учествовати у његовој кампањи. Немачка Хришћанска демократска унија саопштила је да је сарадња са Саркозијевим УМП-ом од „суштинског значаја за савезништво две земље”, и да ће лично „Ангела Меркел наступати на Саркозијевим предизборним скуповима”.

Колико се то допада Французима који све чешће помињу неизмирене историјске рачуне између две земље? Што је чвршћи „дует Меркози”, у коме Меркелова води главну реч а Саркози јој по мишљењу земљака претерано повлађује, то је рејтинг француског председника угроженији.

Паризу се никако није допала ни јасно изражена жеља Немаца да Саркози треба да остане у Јелисејској палати наредних пет година. То је са немачким акцентом изговорио други човек у Меркеловој ЦДУ, гостујући у Паризу, где је оценио да је „Саркози идеалан председник, и сада и у будућности”. Опозиција је реаговала муњевитом поруком на Твитеру – „Мерк” долази, „Ози” губи.

Ипак, Саркозијев наступ у недељу увече пратило је 17 милиона Француза. Док његову најаву о увођењу Тобинове таксе (на финансијске трансакције) и већег ПДВ-а конзервативни „Фигаро” оцењује као „храбру одлуку”, листови оријентисани више левичарски замерају му што се диви „немачком економском моделу игноришући социјалну цену привредног раста”.

Французи, по оцени многих социолога, очекују од будућег председника да им укаже на пут којим ће се изаћи из кризе у складу са домаћим моделом друштва. Или да бар предложи како да се коренима кризе ударе смртоносни ударци. Немају више стрпљења за понуде да стежу даље каиш без видљивог краја. Зато многи у Европи очекују да ће Француска скренути улево и да ће прекинути десни тренд који је завладао континентом.