U trenutku kada je pažnja sveta usmerena na borbu protiv globalnog zagrevanja, vest da je sredinom septembra kod obale Italije pronađen brod koji možda sadrži radioaktivni otpad nije dobila preveliki publicitet. Skromno je propraćena i priča o internacionalnoj kompaniji „Trafigura”, koja trguje naftom i koja je pre desetak dana pristala da isplati 46 miliona dolara odštete za 30.000 stanovnika Obale Slonovače čija je naselja pre tri godine zatrovala hemijskim otpadom. Od posledica je 15 ljudi umrlo, a više hiljade se razbolelo.

Pred decembarski samit u Kopenhagenu mnogo se govori o tome kako bogate zemlje treba da pomognu siromašnima da podnesu posledice klimatskih promena. Istovremeno, razvijene zemlje nastavljaju da zasipaju one manje razvijene smećem.

Strogi zakoni o upravljanju opasnim otpadom gurnuli su ovaj ozbiljan posao u sivu zonu. 

Po dojavi mafijaša Frančeska Fontija, koji tvrdi da je 1992. lično naredio da se brod sa nuklearnim otpadom iz Norveške potopi 30 kilometara od jugozapadne obale Italije, olupina je zaista pronađena, ali rezultati istrage još nisu saopšteni.

Na dnu Sredozemnog mora, koje zapljuskuje obale 22 zemlje na tri kontinenta, nalazi se možda još trideset brodova sa radioaktivnim otpadom, rekao je Fonti za „Espreso”.

Priča da se mafija umešala u dosad najprljaviji posao nije, međutim, nova i već je koštala života dvoje ljudi. Italijanska novinarka Ilarija Alpi i njen kamerman ubijeni su 1994. u Somaliji, zvanično u neuspelom pokušaju otmice. Nova istraga treba da potvrdi sumnje da su možda likvidirani jer su pratili trag nuklearnog otpada od Italije do Somalije.

Fonti tvrdi da je za brod sa tovarom iz Norveške kalabrijska mafija Ndrangeta dobila 100.000 evra. Norveška je poznata po strogim zakonima u oblasti zaštite životne sredine i brod sa nuklearnim otpadom ne može tek tako da nestane, osim ako je neko na visokom položaju „zažmurio na jedno oko”, smatra „Gardijanov” kolumnista Džordž Monbiot. Poznati antiglobalista i eko-aktivista, Monbiot ovaj slučaj i vansudsku nagodbu „Trafigure” vidi kao dva nova u nizu primera prebacivanja smeća u tuđe dvorište da bi velike korporacije sačuvale profit.

On podseća da je cunami pre pet godina izbacio na obalu Somalije burad sa bolničkim otpadom sa Zapada, što se odrazilo na zdravlje lokalnog stanovništva.

Po podacima Evropske agencije za zaštitu životne sredine (EPA), izvoz plastičnog, papirnog i metalnog otpada iz EU udesetostručio se od 1995. do 2007. Ilegalan izvoz u Kinu četiri puta je jeftini od obrade u Holandiji u skladu sa propisima EU, piše „Njujork tajms”.

Američki zakoni su labaviji. Kao što nisu ratifikovale Kjoto protokol, SAD su za vreme Buša bile jedna od retkih zemalja koje nisu ratifikovale ni Bazelsku konvenciju o upravljanju opasnim otpadom. Stotinu kontejnera sa smećem za reciklažu svakodnevno stiže u Hongkong iz SAD i Kanade.

Zemljama u razvoju neke vrste otpada su dobrodošle kao sekundarna sirovina, ali samo ako stižu legalnim kanalima i u upotrebljivom stanju. Letos je britansko komunalno đubre stiglo u Brazil, obeleženo kao „čista plastika za reciklažu”. Pošiljka zagađena prljavim pelenama i ostalim kućnim otpadom vraćena je nazad, a tri osobe su u vezi sa ovim slučajem uhapšene.

Odbačeni kompjuteri, monitori, štampači, konzole i veš-mašine čine gomilu smeća koja najbrže raste, a obično završi u afričkim zemljama kao što su Gana, Egipat i Nigerija.

Komponente kao što su katodne cevi, baterije i kertridži sadrže štetne materije i moraju da se zbrinu na odgovarajući način. Zbog strogih zakona EU za obradu elektronskog otpada, od očekivanih sedam miliona tona, prošle godine je fabrikama za reciklažu stiglo samo tri miliona tona. Ostatak je verovatno izvezen ilegalno.

Šverceri imaju proverene načine maskiranja. Roba se izvozi pod etiketom polovne, ali čak i ako joj se nakratko produži vek, velika je verovatnoća da će na kraju završiti na nekoj deponiji u Kini ili Nigeriji, gde će deca pokušati da spale plastiku i izvuku bakar i aluminijum, a usput će udisati olovo, kadmijum, dioksine i druge otrove, upozoravaju stručnjaci.

Po propisima EU elektronska roba može da se izvozi samo ukoliko još uvek radi. Koliko se oni poštuju pokazala je istraga Skaj televizije i lista „Indipendent”. Potpuno neupotrebljiv televizor, u koji je prethodno ugrađen uređaj za satelitsko praćenje, stigao je iz britanskog centra za reciklažu do ulične pijace u Lagosu.